the Fabrika

Ležao je poduprt nasipima zemlje i posmatrao nebo koje se crvenilo usled vazdušnog napada. Zima mu se odavno uvukla pod kožu i u kosti pa je drhtanje vilice bilo uobičajna nužda na koju se nije osvrtao. Podiže kragnu šinjela visoko i uvuče glavu pod nju tako da mu je samo orlovski nos osećao udar mraza koji je upravo šibao preko rova. Naređenje je stiglo pre desetak minuta, sada je samo čekao da mu donesu potrebno oružje i municju. Opet se presabirao i slagao misli po glavi. Naređeno mu je da se pošalje napred, dublje među protivnički tabor, na jedno uzvišenje koje je slabo čuvano i da tu sa snajperom puca na sve što se mrda. Nije mu se nimalo sviđala ideja da bude opkoljen svim tim dušmanima u skoro bezizlaznoj situaciji, ali takođe nije mogao protiv reči koju izdaje nadređeni. Da se samo nije pročulo da je on jedan od najboljih preživelih strelaca u vodu sada bi se povlačio preko zamrznute reke sa ostatkom jedinice.

Prašinar, sa rukom zamotanom krvavim zavojem, dopuza do njega i ostavi mu pušku i par kutija metkova, dobaci mu uplašen pogled i pobeže natrag dok su šrapneli fijukali u blizini njihove glave.

Duboki uzdah i započe šunjanje među rovovima.

Trebalo mu je dobrih sat vremena da se probije do prvih protivničkih grumena zemlje, a odatle još petnaestak minuta bešumnog provlačenja kroz šiblje, smrznutu zemlju i modre leševe.

Napokon, bojažljivo, poput nekog zeca šćućurio se na vrhu određenog uzvišenja i potražio preko potreban zaklon. Tu, osim zaleđene zemlje i par kamenova, nije bilo ništa što bi mu pružilo utočište. Na kraju primeti malo deblo koje je granata raznela, zavuče se ispod njega i uzdahnu, puštajući da mu hladnoća pocepa pluća, prpremi pušku i kroz nišan uze posmatrati okolinu. Sve je bilo u potpunosti isto kao i na strani njegove vojske. Leševi, naduti od gasa, pusto zemljište, traljavo napravljeni rovovi, i samo poneko drvo koje kao strašilo čami nad bojištem.

Satima se čak ni vetar nije pojavljivao. Nije smeo da skine oko sa nišana, jer je znao da svaki tren u kom nije bio u pripravnosti može značiti smrt nekom od njegovih saboraca. Ponovo, kao što bi mu se svaki put dešavalo, oseti miris duvana i želja za cigaretom preraste iz pritajene u divljačku toliko da su ruke počele da se tresu.

Uze razmišljati o nečemu drugom, samo da bi smirio svoju svest. Prisećao se trešnje u dvorištu, mirisa pokošenog sena, bilo šta što bi mu skrnulo misli sa pustare u kojoj se nalazio.

Sa druge strane nišana nešto se pomeralo, i vojnik se ukoči od straha i naleta adrenalina. Na samo par metara od njega grumenovi zemlje su se ritmično odranjali odavajući priliku koja je pokušavala da se prikrade. Repetira pušku i pričeka da se ukaže prilika za hitac. Senka se približila na samo par koraka i tek tada se malo uzdiže i oda svoje prisustvo. Pucanj se prolomi kroz mrak.

Iskobelja se ispod debla i skliznu do tela koje se pušilo i treslo u trzajima. Dečak kome ni brada nije propisno rasla je krkljao i kolutao očima ispuštajuči život svakim izdahom. Prepoznao ga je. Jedan od onih koje su pokupili i ubacivali u jedinice ne zbog svoje veštine već zbog brojnog stanja. Uglavno su ih slali kao kurire, da prenose hranu i informacije između vodova. Ovaj je bio u njihovoj jedinici, zapamtio ga je po riđoj kosi i tome što je često ridao u najmračnijem uglu rova, dozivajući mati. Sigurno su ga poslali da mu donese parče hleba i odrezak u konzervi ili da mu javi da se naređenje promenilo.

Dugo je sedeo kraj dečakovog tela i tiho plakao, moleći ga za oprost.

Deset godina kasnije.

Prosedi čovek se klatio u stolici posmatrajući parče zida ispred sebe.

Koliko god da se trudio da zaboravi slike rata su ga proganjale noćima, dok bi kupovao hranu, pratio decu u školu, uvek su bile uz njega, disale mu za vratom, poput nekog krpelja, polako mu sisale razum.

Jedno vreme je išao kod psihoterapeuta na razgovore, pokušavao da ne obraća pažnju, ali dok je sedeo sam dečak koji je tiho umirao na njegovim rukama se vraćao iznova i iznova.

Ustade, i posrćući se uputi ka spavaćoj sobi. Tamo, na bračnom krevetu gde je provodio noći sa svojom ženom, živeći život drugačiji nego na bojištu, ga je čekao revolver.

Poljubi sliku žene koja je stajala na stočiću pored kreveta, a zatim iz fioke izvadi kutiju sa metkovima.

Kao i deset godina ranije pucanj se protegnu kroz noć ostavljajući za sobom par noćnih ptica koje poleteše ka nebu.