Fabrika (Početak)

Објавила Puff , уторак, 5. јун 2012. 06:05


(isprobavam nešta)

„Budi u osam časova kod telefonske govornice na uglu šesnaeste i trideset i prve ulice. Nemoj da kasniš. P.“
Pročitala je poruku još par puta, okrenula papirić i sa druge strane, da slučajno ne bi propustila nešto, a zatim nasula sebi duplu dozu konjaka.
Šta li je ovog puta smislio? Klackala je čašu među prstima dok je nogom tražila kućne papuče negde ispod radnog stola.
Sunce je napustilo grad, dok ga je čekala na dogovorenom mestu. Ugledala je priliku koja se žurnim korakom približavala, sve vreme se osvrćući oko sebe.  Prepoznala ga je po hodu. Uvek je zabacivao stopala ka unutra tokom hodanja, odavajući utisak trapave osobe.
-Stigla si? Odlično, ne bih se osećao baš prijatno da te čekam dugo ovde ili bilo gde.
-Ti si birao mesto. Ali ti se ne bi osećao prijatno nigde. Ne prati tebe niko, imaju mnogo veće face da love.- Ponovila mu je po hiljaditi put.
-Veruj mi, od skoro, imaju i te kakvog razloga za time.- Prošaptao je i krenuo niz ulicu.- Pođi sad, ovde nije bezbedno.
Peli su se uz drvene stepenice naizmenično stvarajući škripu koja ulegala u tošne zidove četvorospratne zgrade.
-Još jedan sprat i tu smo.
-Gde me uopšte vodiš? Nisam znala da si ljubitelj legla narkomana i siromašnih pacova, ako ih uopšte ima. Da sam pacov ni ja ovde ne bih živela.- Brbljala je u mrak.
-Samo ti budi tiha, nisam te poveo da pričaš o tome šta bi volela da budeš.
Umorno je uzdahnula i nastavila da ga prati dok ih je Mesec posmatrao kroz razbijeni prozor.
-Tu smo.- Stao je kraj zelenih vrata sa kojih se ljuštila farba i izvadio srebrni ključ.- Slušaj, sve što saznaš sad ostaje iza ovih vrata, to valjda znaš.
-Znam, znam, ti i tvoje tajne. Hajde, otključavaj, prehladno je ovde.
Ušli su u malu prostorijiu sa trpezarijskim stolom, i par slika koje su sablasno visile na zidovima. Ustajali smrad je ležao u svakom uglu ove neprovetrene sobe. Pokazao joj je rukom ka vratima na drugoj strani prostorije dok je pokušavao da zaključa ulazna vrata.- Tamo idemo.
Preskočila je crnu fleku na podu i otvorila vrata. Smrad u prostoriji se pojačao toliko da je na trenutak ustuknula pokušavajući da ručak zadrži u stomaku.
-Šta čekaš, ulazi.
-Ako si me doveo ovde da me ubiješ smradom, čestitam, umalo si uspeo!
-Ne viči, nego ulazi, nemam vremena za prepucavanja.
Ušla je,  čekajući sledeću naredbu dok je on tražio prekidač za svetlo po zidu.
Neonsko svetlo je zatreperelo iznad njih otkrivajući uzrok nesnosnog mirisa. Na desetine kaveza sa pacovima je bilo poslagano uza zidove prostrane sobe. Na sredini se nalazio veterinarski sto, a tik pored njega police sa kojekakvim bocama i flašicama. I u sred svog tog haosa, u uglu, prfektno čist radni sto sa kompjutrom na njemu.
-Ipak sam pogrešila, ovde pacovi zaista žive. Šta je, za ime sveta, ovo!?
-Rekao sam ti da ne vičeš. Polako, objasniću ti sve.- Prišao je kompjuteru, pritisnuo dugme i ekran je ubrzo počeo da treperi.- Treba mu malo vremena da se uključi. Taman da ti pojasnim.
Sećaš se kad sam na onoj tvojoj žurci, što si napravila za moje diplomiranje, razvio teoriju o kodiranju gena, to jest da svaki naš gen nosi podatke o bolestima koje ćemo imati, kako ćemo se ponašati i kako razmišljati?
-Da, bio si toliko napušen da si rasterao pola ljudi sa žurke.
-Ionako si samo i seronje zvala. Nebitno. Uglavnom, nešto kao programiranje čoveka. Da ako se promeni kod u genu on će imati drugačije osobine, fizičke ili psihičke, ili da se tako mogu izbrisati bolesti i poremećaji. E pa jutro posle te žurke sam došao do zaključka da je to moguće. Od tada radim na tome.
-Jebote, ti si lud. Od toga ima sigurno tri, četiri godine.- Trznu se na zvuk paljenja kompjutera i zaneme.
-Sad ću ti pokazati.- Seo je za računar i upalio neke programe iz kojih su izletali naizgled nasumični brojevi i slova.
-Ovo ti je čitav genetski kod pacova, ili ratusa, ako ćemo po latinski. Vidiš, iz ovoga mogu da vidim njegovo ponašanje, čak znam da će za par nedelja dobiti mikroplazmozu, i naravno umreti ukoliko ne dobije lečenje.
Bledo ga je gedala.- Ti si ozbiljan?
-Ne, držim ove glodare ovde čisto iz uživanja. Naravno da sam ozbiljan!
-Čekaj, i ti sad znaš kako će se taj miš ponašati i od čega će oboleti?
-I mogu to da promenim.
-Kako?
-Samo unesem izmene koje želim ovde, u ovaj program, i ondah krv koja je uneta kao tester ubrizgam natrag u pacijenta, to jest u onog pacova tamo. Naravno, ja to sad tebi uprošteno pričam.
-I izbrisaćeš bolest?
-Da, ako želim. Ili naterati ga da se ponaša kao pas. Ili promeniti mu boju očiju. Mogućnosti su nebrojene! Naravno, ne mogu da ga nateram da mu izraste novi ud, to je već nemoguće.
Dah joj je zastao na trenutak. Upravo je saznala informacije koje mogu promeniti čitavu nauku, dok je njen prijatelj nervozno kuckao po tastaturi.
-Želim to da vidim. Ne mogu da poverujem u sve to dok mi ne pokažeš.
-Da, i mislio sam da će tako biti. Šta želiš da mu učinim?
Zamislila se na par sekundi.
-Promeni mu boju očiju u zelenu. I nateraj ga da hoda na dve noge.
-Prednje ili zadnje?- Nasmešio se.
-Svejedno.
Klimnuo je glavom i nastavio kucati. Petnaest minuta kasnije pobedonosno je lupio rukom o taster i mašina pored kompjutera je tiho zabrundala. Ustao je i na postavio uplašenog pacova na metalni sto, a zatim iz mašine koja je sve tiše i tiše brujala izvadio epruvetu sa krvlju. Špricem je pokupio svu krv i ubrizgao je u glodara. Par sekundi kasnije pacov je počeo da se trese, dok mu je bela pena izlazila na usta.
-Uobičajno je to, ne brini.
Pacov se odjednom podiže na dve noge pokušavajući da skoči sa stola. Hitro ga je uhvatio i prineo njoj.
-Vidiš, ima zelene oči. Dodao sam i crvene tačkice radi podizanja uloga.
-Jebeni Miki Maus! Ne mogu da verujem! Ovo će promeniti čitav jebeni svet! Ti si genije!- Iznenada ga zagrli što je on iskoristio i na brzinu je poljubio u usta.
-Izvini, oduvek sam to hteo da uradim.
-Možda jesi genije, ali si takođe i najveća kukavica koju znam.-Nasmeja se.- Čekam na ovo već tri godine.
-Tu si možda u pravu. Izvini za čekanje.
-Nema veze.-Poljubi ga još jednom.- A sad, šta ćemo za ovo? Ovakav program će izbrisati sve bolesti na svetu, jebote, zaslužuješ Nobela. Dobićeš Nobela!
-Ovo ne sme izaći iz ovog stana. Ne još. Ako sve što znam dospe u pogrešne šape možeš da zamisliš šta će se dogoditi.
-Naravno, sve što kažeš.
-Hajmo sad odavde, moram da vidim kome smem da verujem, a to neće biti prosto.
Izašli su iz zgrade poljubili se i otišli su suprotnim pravcima.
Tu noć nikako nije mogla da zaspi. Kako je uopšte moguće to što je večeras doživela? Čitava medicina je pala u vodu! Više neće postojati bolesti, toliko ljudi će izgubiti poslove, a opet toliko nacija će preživeti. Koliko je dobar taj pronalazak toliko je i loš. Svet će biti prenaseljen, nova super rasa će biti stvorena. Umovi se mogu kontrolisati, menjati ponašanje ljudi, stvarati roboti. Tek tad je shvatila zašto je toliko nepoverljiv i paranoičan, sve ovo može dovesti svet i do propasti.
Na kraju se setila poljupca za laku noć i utonula u pitki san.
Čim je ustala pokušala je da ga dobije na telefon. Ostavila je da zvoni do kraja, a zatim čula poznati zvuk prekidanja veze. Znala je da nešto nije u redu.


0 Response to "Fabrika (Početak)"

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)