Balada o repovima
Објавила Puff , среда, 13. јун 2012. 04:30
Pala je magična kiša. Ustvari, nije baš magična,
ali ne ni ona, normalna, što lije svaki drugi božiji dan na ovoj zemlji.
Prozvali su je magičnom jer je iza sebe ostavila neke posledice koje nisu baš
normalne za kišu. Naime, ljudima su porasli repovi. Neki bi rekli- „Pa to je
nemoguće!“, ali eto, to se upravo desilo i niko nije mogao da dokaže drugačije.
Svaka osoba koju je dotakla kap, koja je popila česticu te kišnice koja se
sliva u vodovod, je dobila novi, dlakavi rep.
I tako su se, sa novim dodatkom na njihovim
telima, skupili ispred gradske opštine da većaju šta će.
Neki su dovikivali da je to Božiji gnev, drugi
da su posledice ratova koji su prethodili, ali niko nije mogao da ospori
uvrnutost situacije. Samo su zabrinuto mahali tim mlohavim visuljcima i puštali
neizmenične uzvike besa, paranoje i sluđenosti.
Lokalni vlastelin se popeo na obližnji grumen
zemlje, vidno zadovoljan jer više ne mora da koristi izjanđali štap, i
pokušavao da smiri masu koja se spremala da digne kuku i motiku na nepostojeću
silu koja je nagrdila njihovu estesku lepotu. Vikao je i vikao i konačno,
umoran od svega, pošao putem svoje kuće.
Kako je dan prolazio, a odgovori nisu stizali,
a kamo li rešenja, graja je ugušena, a narod se polako razilazio. U vreme
polaska na konačište u malenom parku ispred većnice ostalo je samo par
zagriženih osoba koje su verovale da se na ovakav događaj ne sme odgovoriti
sleganjem ramenima. Porasli su im
repovi, zaboga! Ali na kraju, kad je noć već uzela maha, i oni su pošli svojim
kućama vukući svoje repuljke po kišom orošenoj kaldrmi.
I tako, nakon par meseci navikli su na svoj
novi pomoćni ud, naučili da barataju njime i da ga što bolje i spretnije iskoriste
u za svoju dobit. Nikome više nije ni padalo na pamet da se buni, jednostavno
su okretali glave i pravili se da su im repovi oduvek bili tu gde jesu. Zašto
menjati nešto, zašto trošiti vreme kad i tako kako je može se postojati.
”A navika, šta je? Neka vrsta smrti.“
Постави коментар