Iz piščeve glave

Објавила Puff , уторак, 10. април 2012. 02:24


Ušao je u mračni podrum i zastao. U ustajalom mraku je mehanički pružio ruku ka levom zidu, mokrom od vlage, i dohvatio uljanu lampu. Ubrzo je mala svetlost pokazivala vijugave stepenice koje su se spuštale duboko u tamu. Sišao je do poslednjeg stepenika, a zatim skrenuo ka jednom od ćoškova mahinalno saginjući glavu da bi izbegao nagrizlu gredu. U tom istom ćošku ga je čekao mali radni stočić sa površinom zamrljanom od mastila. Seo je, iz pregrade ispod stola izvukao par hartija, mastilo i pero, a zatim zavrnuo rukave svoje košulje i otpočeo pisanje. Već par dana je radio istu stvar – ustajao sa zorom, dolazio u podrum i pisao do prvog mraka. Upravo je stvarao novog lika za svoj neobljavljen roman. Na požuteloj hartiji je zapisivao njegove karakteristike, kako fizičke, tako i psihičke. Papir je sam od sebe oblikovao novog lika, dajući mu nekakvu živost i postojanje.

Na papiru je pisalo: Mladić, dvadestak leta, sa blagim crtama lica, duševno miran, reklo bi se povučen i stidljiv. Pisao je kolumne za jedne novine, doduše nikako poznate, jer koje bi poznate novine uzele za svog radnika slabo školovanog mesarevog sina, čak iako je znao da do detalja i sa najvećom uverljivošću dočara događaj i osobu. Mladić je svakog jutra žurnim korakom istrčavao iz svog kućerka, dolazio do prve piljarnice gde bi pazario jabuku, a zatim odlazio na posao gde je pisao o dnevnim dešavanjima i ljudima koji posećuju njegov gradić. Važna vest tih dana je bila ta što u njihov gradić dolazi poznata ličnost o kojoj je on uveliko čukao redove na pozajmljenoj kucaćoj mašini.

Ovako ju je opisao: Dragi naši čitatelji, u naš grad se smestila veoma važna ličnost današnjice. Neću joj pomenuti ime jer sam svestan činjenice da je čak i svako kuče na ulici čulo za nju. Obišao je pola zemaljske kugle i konačno došao u svoj rodni grad da u njemu održi jednu od najvećih izložbi u svojoj karijeri. Poznati slikar je odseo u našem hotelu na uglu Desete ulice i danas sam bio u poseti gde me je cenjeni gospodin ugostio i počastvovao kratkim intervjuom koji se završavao pokazivanjem slike koju je upravo privodio kraju. Pokušaću vam dočarati sliku, ali molim vas, nemojte me držati za reč da ću to i uspeti, jer me miris ulja na platnu i dalje drži u stanju opijenosti.

Umetnik je naslikao: Bledo zelene boje prelivale su se poput morskog talasa, nudeći spas očima posmatrača. Cvetovi divljih ruža remetili su mir u donjem desnom uglu i sakrivale deo haljine koja je zauzimala većinu donjeg dela platna. Smaragdna haljina vukla je svoje karnere svuda po slici, i nespretno dočaravala liniju tela svoje vlasnice koja je upravo podigla ruku sa rukavicom pokušavajući da odsvira poslednju notu na tamnom drvenom klaviru ispred nje. Muzika ju je očarala, sudeći po njenom izrazu lica, svirala je pulsirajuću pesmu o svom ljubavniku koji luta po svetu. Vešto naslikane note imale su duboki ton, poput udaranja palica po dobošu. Iz njih se videla čitava sudbina ljubavnika mlade dame.

Note su dirigovale sledeće: Čovek, od četrdesetak godina, stoji na raskrsnici i razgleda prolaznike. U ruci čvrsto drži olovku i blokče za crtanje. Njegov hladan pogled prostire se izvan horizonta dok u ustima mulja duvan za žvakanje. Drugu ruku stavlja u džep i naleže na uličnu svetiljku dok se svet ubrzano pokreće oko njega. Odjednom pljuje duvan na okrunjeni drum i grabi svoje blokče. Jednom rukom uzima olovku, lagano je oblizuje i povlači crtu na sivom papiru. Crta se razliva dalje, nošena njegovi pokretima, i oblikuje telo. Ono ubrzo dobija i neuredno naškrabane udove, a na kraju i glavu. Na crtežu, umrljanom od kiše koja je počinjala stajao je pantomimičar. Kiša je kapala sve jače i na kraju se pretvorila u pljusak.

Crtež je pričao priču: Umorni mimičar je već dugi niz godina dolazio na jedno te isto mesto na ulici. Njegovo mesto. Ustajao bi oko deset časova, doručkovao, a zatim iz preteškog, prašnjavog kofera vadio belu kremu u većoj, a crnu kremu koja je stajala u manjoj kutiji. Ondah bi seo za ogromno, salonsko, ogledalo i satima se mackao i maskirao dok ga je iz ugla sobe posmatra njegov beli psić. Kad bi završio sa kostimom nabacio bi sebi i psiću po crni šeširić i uputili bi se ka svom radnom mestu. Tog dana je pokušavao da dočara umetnicu koja je zarađivala za hranu svojim rukama i glinom. Nije bilo baš lako, a očigledno ni toliko zanimljivo, dočarati vajara samo pokretima, jer su se prolaznici udaljavali što zbog dosade, što zbog kiše. Ali on je uporno oživljavao pokrete, razmahujući rukama i uzdišući.

Njegovi pokreti su šarali vazduh stvarajući život:  Glina je uporno odbijala da dobije pravi oblik koji je želela. Nervozno šmrknu i ne mareći za uprljanu belu košulju još više prionu na rad. Tvrdoglavo blato je polako dobijalo oblik ali i čvrstinu tako da je morala na svaki minut da ga poliva vodom iz metalnog lavora. Sunce je polako zalazilo iza kuća davajući njenom potkrovlju sanjiv odsjaj, a njenom delu izgled zgažene kutije. Iznervirano zamahnu parčetom gline i baci ga u pravcu ostatka materijala za vajanje. Glina se razli niz zid, ostavljajući  za sobom pepeljast trag i zaustavi na vrhu malopređašnje skulpture. Devojčurak se zamišljeno zagleda u svoje oskrnavljeno delo i inspiracija joj prelete preko lica. Čitavu noć je prepravljala skulpturu i sa prvim zracima sunca njeno mezimče je završeno.

Skulptura je  je predstavljala najobičniju scenu:  Detence koje sedi ispod drveta i razdragano drži knjigu u krilima. Jednom rukom je pokušavalo da sa vremena na vreme rastera mušice koje je privukao miris sladoleda koje je jelo, a drugom rukom je pazilo da taj isti sladoled ne kapne na knjigu pozajmljenu iz biblioteke. Prolećni vetrić je duvao listove štiva par strana napred, pa natrag, ali dete nije marilo, priča je bila suviše zanimljiva da bi prestalo sa čitanjem, a ruke suviše lepljive od sladoleda da bi zaustavilo neželjno listanje. Upravo je stiglo do dela priče u kome omanji starac pravi i poslednjeg lika. Znalo je to jer je vetar i dalje pravio svoje vratolomije terajući dete da čita dvadeset i prvu, pa tridesetu stranu. Konačno, pojelo je sladoled, obrisalo ruke o pantalone i uzelo knjige u ruku. Starac u priči je po poslednji put otvarao vrata od podruma i tražio uljanu lampicu...

0 Response to "Iz piščeve glave"

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)