Gluposti
Објавила Puff , уторак, 4. децембар 2012. 03:05
Hodaš ulicom, gledaš izloge sa robom koja ti
nudi izbavljenje. Sve te divne stvari koje ti ne trebaju pokušavaju da ti
dokažu da ne možeš bez njih. Plačnim glasom ih moliš da postanu tvoje da bi
onog trenutka kad to zaista postanu shvatio da ti zapravo i ne trebaju. Oh,
ironijo, prekini da se igraš Ne ljuti se čoveče sa svetom!
Onda se naoružaš sarkazmom, zadeneš par
vickastih odgovora za pojas i kreneš napred. Neko ti se obrati, a ti ispališ
metak u njega i ostaviš ga da se pita da li si zaista mislio to da je svet
sjajno mesto. Ili bar misliš da se pita. U stvari tom nekom puca pojas za tebe
i zaboravio te je onog momenta kad si napustio njegov vidokrug. Ali to su ljudi, svako u drugima traži sebe.
I onda nađeš nekoga ko je, za divno čudo, okrenut tebi, i tu nastane problem –
tebi nije stalo. Jer igrati se mačke i miša, to nam je u prirodi.
I sve to tako ide u krug dok ne umreš. Ili
svet umre za tebe. Onda lepo odeš u pećinu, onako pustinjački, gajiš mahovinu,
pljuješ na zid, crtaš nožnim palcem po pesku. I bude ti lepo. Zapravo sediš u
sobi i bleneš u plafon. Jer pravih pećina sačuvanih za tvoje umobolničke pohode
nije puno ostalo, zato je na snazi mašta i mentalna pećina.
A svet se i dalje okreće, onako kako mu je
predviđeno u udžbeniku iz Prirode i društva. I ljudi i dalje žive, a ni
apoklaipsa nije blizu. Ti dođeš kući, ako je imaš, i sedneš na krevet i zgrabiš
rukama prekrivač, sve u besu jer se ništa promeniti neće! Čak ni ako radiš, ili
putuješ, ili ležiš u pećini. Poželiš da si Atlas, samo da možeš da spustiš ruke
i pustiš da se nebo sruči na zemlju, čisto da začiniš stvari. Ali nažalost
ništa se ne desi.
I posle neko neka kaže kako je lepo kad si
starmao. Pobogu, imaš šesnaest godina, a čitaš knjige za odrasle i Gadafi ti je
uzor, i ne možeš noćima da zaspiš jer razmišljaš. Umesto da se iskradaš iz
kuće, piješ i igraš se žmurke na groblju. Iglu za pletenje u ruke, čist ubod
pod očni kapak i momentalna lobotomija, čisto da malo prodrmaš stvari. Možda i
bude bolje. Gledaš naučno zabavne emisije na televizoru i umišljaš da si bog
opšte informisanosti. Svakako bolje.
I na kraju kupiš sve te stvari koje te
dozivaju, odeš u pećinu, gurneš sav taj narod što te iritira u provaliju, i
sedneš na krevet i upitaš se – Šta sad?
Постави коментар