Sat
Објавила Puff , недеља, 27. новембар 2011. 13:25
Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka u staroj požuteloj kući u Nju Hemširu sitan čovek sa naočarima zbog kojih su mu oči izgledale milosrdno je kroz prozorsko okno posmatrao svet. Dok je bio mali otac mu je često govorio da ako nemaš mnogo nemaš mnogo ni da izgubiš. Ali i da ako imaš sve nemaš šta ni da poželiš, a ni da tražiš na javi. Time se i vodio kroz život.
I tada, dok je kroz zamazano staklo posmatrao komšiluk, bio je srećan sa samim sobom i osobama oko njega. Odkad je znao za sebe bio je optimističan prepreden starac. Ljudi su za njega bili izvor dobrog raspoloženja koje je crpio iz njih.
Pogleda u sat koji je nepomično ležao na stolu. Kazaljke su se odavno smrtno ukočile ne nameravajući da promene svoju zamisao.
„Nov sat, par funti manje“, pomisli. „Ali nema veze, imam zbog čega izaći iz kuće.“
Tog popodneva se prošetao do buvlje pijace u potrazi za novim satom koji će mu biti malo verniji nego prošli. Rovario je po gomilama otpada, njuškajući poput lovačkog psa. Kvrgavom rukom podiže peščani sat koji je očigledno bio zapušen jer su sitna zrnca umorno ležala samo na jednoj strani. „Poslužiće kao ukras, svakako“, zamislio je čak i mesto gde će ga držati.
Čim je ušao u kuću i postavio sat na kamin zrnca su polako, gurkajući se međusobno, lila niz usko grlo staklene tvorevine. Prvo lagano, kao da ne žure nikuda, a zatim sve brže i brže, ne štedeći nijednu sekundu.
Starac je oduševljeno propratio celu situaciju.
Narednih dana je proveo sate sedeći pored kamina i posmatrajući kako se pesak toči vreme.
Činilo mu se da prelaženje vremena iz jednog dela sata u drugi se dešava brže nego što bi trebalo, ali nije dopustio da ga to uznemiri. A onda, kada je kišan dan obuzeo čitavu zemlju, pa i njegovu dušu, nehajno pogleda pravac kamina. Zrnca su zaustavila svoj tok. Kao je neko izgradio nevidiljivu branu u uskom grlu sata. Približi se čudnoj napravi, zagledajući je sa svih strana. Tek po koje zrno je padalo u ambis vremena.
Tek tada je shvatio. Sat je predstavljao njegov život i ironično – što je bio srećniji vreme mu je brže proticalo. Presedeo je taj čitav dan razmišljajući šta da uradi. Ako nastavi životom kakvim je živeo do sad nije mu mnogo preostalo, ali biće to srećan život, a ako napravi sebe mizernim živeće zauvek, ali takav život nije vredan ni pomena. Sama pomisao na dilemu koju mu je život postavio unosila mu je jezu koja se širila celim telom. Zrnca su odlučila da ne sarađuju odbijajući da naprave čak i jedan ustupak.
Neki kažu da u požuteloj kućici na uglu dve ulice i dalje živi sitni starac pojeden svojom dilemom dane provodi klatići se u stolici kraj kamina, posmatrajući peščani sat koji je odavno stao. Vreme kao da nikad nije išlo u njegovu korist.
Постави коментар