the Fabrika

On je bio jedan od onih koji se u masi prvi primete. Uvek se najglasnije, groteskno, smejao, zabacujući glavu u neprirodan položaj i mlatarajući rukama kao da su dve krpe. Često je na trenutke pokazivao sebe zagledavajući se u daljinu, ali bi se uvek na vreme trgnuo da to niko ne primeti i nastavljao  sa svojom predstavom. Nosio je malu drvenu čačkalicu u ustima koja je uvek visila sa donje usne koja je poput neke izobličene izrasline dopunjavala njegov izgled.

„Sve je stvar stava“, često je govorio, „ Ako stavom pokažeš da si vođa čopora onda će i ostali u to poverovati.“

Zato je, kad god je imao priliku, prebijao kojekakve barabe, da se njegovo ime ne bi zaboravilo.  Prsten na njegovoj desnoj ruci uvek je imao tragove krvi po svojim sitnim izbočenjima. „Zar želiš da te zaborave?“

Susret se dogodio maglovitog jesenjeg jutra dok su obični prolaznici bili neobična pojava. Poslednju cigaru je ugasio o metiljavi pločnik duvajući dim u maglu. Zar svi tramvaji moraju da kasne? Pljunuo je u stakleni zidić i posmatrao kako se izlučevina sliva niz glatku površinu.

„Mali, ako tako nastaviš ostaćeš upamćen samo po lošem. Na kraju niko tvoje ime neće ni prepoznati, samo će se tvoja loša dela širiti kao kuga nošena glasom takvih poput tebe.“

„Šta ti znaš o meni, pa mi si našao da sudiš! Ko si uopšte ti da užimaš moje ime u usta i dovodiš u pitanje moje ponašanje!?“

„Niko bitan, čini mi se, samo sam prolaznik kome se učinilo da tvoje postojanje nije nešto što će promeniti način padanja lišća. Ono će padati isto posle tebe, kao što je i pre tebe.“

„Nemaš pravo da unosiš nemir u dušu slučajnih lica, i ne znaš, kad ti kažem ne znaš za šta sam sposoban! A sada se gubi, ne želim da mi remetiš mir ovako rano.“

„Ali  molim te, saslušaj me, tvoja dela nisu vredna pomena! Tvoj lik je onaj među hiljadu drugih, samo je tvoja glasnoća to što te izdvaja od ostalih.“

„Idi, molim te idi, nastavi svojim putem, ne želiš da uradim nešto zbog čega ću se posle kajati.“

„Mali je svet za obojicu, ako odem srešćemo se opet, a ako se sretnemo neću biti blag kao sada. I sam znaš da je još malo i vreme da završiš ovu sprdnju.“

„Molim te pusti me da čekam prevoz, želim samo da idemo kući, umoran sam.“

„Prevoz uskoro stiže, i jeste vreme da pođeš.“

Tramvaj se polako pojavljivao iz magle.

„Vreme je.“

Čovek pogleda vozilo i malo pre nego što je ono prošišalo pored njega on zakorači sa pločnika na hladan asfalt. Iza njega je ostala prazno stajalište i par pasa lutalica koje je privukao miris krvi.