Mr.
Објавила Puff , понедељак, 24. октобар 2011. 05:08
Ostavio je vino na stolu na terasi i krenuo ka zadnjem dvorištu. Ogroman plastenik se protezao duž celog dvorišta, i on uđe u njega. Ponosno je obilazio plodove svog rada, zastajući samo da počupa korov ili tiho da otpevuši ratničku pesmicu. Nindže. Ima jednu od prvih farmi nindži na svetu. Prošli usevi mu nisu bili bas uspešni. Prvo seme je zakopao naopačke, pa su se mučenici podavili. A sledeći usev je posadio preduboko, izrasle su male nindže, kepeci. Ko se jos plaši kepeca, smešno. Ali sada, sada je sve u savršenom redu, osim sto je primetio par kljova na ponekom nindži.
“Moraću da olabavim sa đubrenjem”, pomisli, “sav taj visak đubreta škodi, sa tim kljovama neće moći da se šunja tiho, poput noći.”
Jos par sati i biće spremne za žetvu. Bacio je još jedan pogled ka svom blagu i tiho se išunjao iz plastenika da ih ne probudi. Vraćajuci se u svoju vilu primeti oškrnuta vrata na garži. “Ti prokleti Kinezi” procedi kroz zube, “Opet su se šunjali oko mog uranijuma!”
Otrča u šupu, uze pušku, sačmaru, naravno, i brzinom vetra dolete ispred garaže. Laganim pokretom ruke otvori vrata i polako uđe unutra. Pretraži celu garažu i zaključi da je to bila samo obicna mačka. “Prokletstvo, moram se malo opustiti, ovo ne valja za moje srce.”
Umornim korakom se vratio na terasu, spustio pušku pored sebe i nastavio da pije najbolje francusko vino, berba 45-a!
Veče je polako sklapalo ruke oko njegovog imanja, setno je gledao u daljinu, razmišljajući gde da nađe pare za novi put na Uran. Ovo malo osiromašenog uranijuma što je doneo bolesno je čuvao u garaži. Par puta Kinezi su hteli da ga ukradu, ali ih je rasterao bacivši na njih zelene karte. Ako su se nečega plašili onda je to bila green card, jer oni mogu samo u ilegali da prežive.
Zbog njih je postao paranoik, komšijama nije pozajmljivao šoljicu šecera misleći da su oni špijuni koji dolaze da bi saznali gde drži uranijum.
Odjednom nešto je prolomilo iz vile. Skočio je kao oparen zgrabivši pušku poleteo ka garaži. Pedeset Kineza, naslagani jedni drugima na ramena, pokušavalo je da obije bravu, dok je jos hiljadak njih čekalo skriveno iza bureta. “Aha, tu ste! Sve cu vas pobiti, Bog mi je svedok!”, gnevno povika. Polete ka plasteniku, otvori vrata i poče da budi zadremale nindže. A oni, kao mali crni mravi, počeše da mile iz saksija ređajući se jedan za drugim spremni za napad. “Sve ih uništite, prokleti Kinezi, videćete vi!”
Nindže poskakaše, izvadiše svoje širukene, nunčake i mačeve i opkoliše tu malu žutu šaku jada koja je htela da orobi njihovog gazdu.
Smeškajući se posmatrao je scenu. Jadni Kineščići su bedno pokušavali da imitiraju Brus Lija, skačući sa noge na nogu. Izgledali su urnebesno.
Klimnuo je glavom, dajući znak svojim sledbenicima za napad. Borba je trajala tek par minuta i sve je bilo gotovo. Kao zgažene gliste, mali žuti udovi su leželi svuda po zemlji. “Tako vam i treba, kad moj uranijum hocete da otmete, nema ‘’leba preko pogače.”, promrmlja sebi u bradu. Zaključao je garažu, smestio nindže u kutije za dalju preprodaju i vratio se u vilu.
“Gospodine, raspremila sam vam krevet, da li mogu da idem sad?” upita kućna pomoćnica.
“Naravno, slobodna si.”
“U redu, gospodine, laku noć”
“Margaret, potseti me da posadim dve-tri čistacice, ne želim da ti svaki put čistiš žute mrlje po prilazu za automobile.”
Imao je osećaj da će se opet vratiti. Zadovoljno nasu jos jednu čašu viskija i zapali ugašenu lulu…
Постави коментар