Ljuljaška
Објавила Puff , понедељак, 1. август 2011. 18:07
Škrip, škrip. Škrip. Škrip... Mrzim ljuljaške koje škripe. Ova izluđuje! Kao da se vrtim na onim starim stolicama za klavir što se pri svakom okretu spuste ili podignu za jedan nivo, kao šraf. Škrip, škrip. I dalje izluđuje.
Kako noć ponekad ume lepo da miriše. Poput tek pokošene trave sa zrnima jorgovana u njoj. Divan miris, šteta sto sad noć miriše na kanalizaciju i bljuvotinu rasutu po pločniku.
Nešto razmišljam- baš je fino kad si mrtav. Uvek imaš slobodno mesto u autobusu. I ne moraš da plaćaš račune za vodu. To je fino. A opet mozeš da osetis miris hrskavog hleba tek izvađenog iz pećnice. I nema roditelja da ti brane izlaske, a mesečina izgleda mnogo jasnije kad ti se postmortalno popravi vid posle nošenja minus hiljadu dioptrije. Šteta što to nece svi doživeti. Ne znam da li doživeti može uopšte da se kaže u tom smislu. U svakom slučaju mislim da sam bila jasna. Ne mogu svi mrtvi da se ljuljaju i da lutaju slobodno zemljom. Nije ovo Zombiland. Posle smrti, onog trenutka kad ti život isteče iz očiju, nema ništa. Puf, mrtav si, gotov, mrak. Nema misli, nema ničega, samo ništavilo koje nećeš osetiti jer neće nijedan tvoj delić postojati. To se desi većini ljudi. Samo nekolicina bude počastvovana poslom koji zahteva postojanje na zemlji i nastavak toka misli. Kosači. Tako ih beše uglavnom zovu. Oni su sama smrt, uzimaju dušu osobi, i to im je jedini posao. Kuriri, malo poznati medju živim svetom, nose tu dušu sa sobom i predaju je skupljačima koji je valjda nose u neki trezor. Nisam bas sigurna gde duša završi, to je malo teze i saznati, a moj posao ne uključuje ništa od gorenavedenog pa me toliko i ne zanima.
Posao koji ja obavljam je mnogo zanimljiviji od svega sto kosači i ostali poljoprivrednici rade, a i vezan je za život, a ne smrt, pa ga to, jelte, čini i plemenitim. Kada prosečnom čoveku prekipi sve, kad ga ostave prijatelji, odnesu sve sto ima, kada ga muči depresija ili neka druga bolest, kad se napije pa mu sve deluje srozano on pohrli ka najbližem izlazu- smrti. Pokuša da digne ruku, žilet, pištolj ili nesto kreativnije, ali takođe ubistveno na sebe i tada ja uskačem. Obično kao slučajni prolaznik pokušam da odgovorim osobu od sigurne smrti. Ako reči ne pomognu ondah nesrećnik jednim treptajem saznaje sta ga čeka posle smrti. Preuveličano, naravno. Malo rogova, malo trozubaca, jedan treptaj neizdržive boli i ako imam sreće moj posao je gotov. Retki su oni koji posle toga i dalje žele da okuse čari samoubistva.
Sećam se jedne bake koja je živela baš u ulici iznad ove. Tipična baka, puno unučića, mrtav muž već par godina. Nije želela nikome da bude na teretu pa je odlučila da sav svoj teret okači o kanap. Tužno. Kad sam ušla u stan vec je se klatila o staklenom lusteru,a poslednji zraci sunca su se oslikavali na njenom prestravljenom licu. Takva smrt je nedostojna bilo koga, zato i postojimo mi, ali na našu žalost nismo svaki put uspešni u svom poslu.
Dečačić od petnaestak godina koji je pokušao da skoči sa mosta pre par godina je jedan od srećnika. Želeo je porodicu, a dobio ništa. Dobio je i manje od ništa. Oca narkomana, majku prostitutku. Veoma srećan život za prosečnog tinejdžera kome su od malena učukivane u mozak misli da neće biti ništa bolji od svojih roditelja. Reka mu je delovala kao logično rešenje. Slučajan prolaznik ga je odgovorio od svega, uhvatio ga za smrznutu ručicu i povukao daleko od ambisa. Hvaljen neka je taj neznanik koji je u toj olujnoj noći izašao u šetnju!
Previše priča, previše različitih priča sa dva moguća završetka. Odavno sam prestala da pišem dnevnik. Ponekad sebi zapisem po koju priču, da me podesti kako je se moglo završiti.
A prokleta ljuljaška i dalje škripi, kao zgažena mačka! Mental nout for mi: Idući put sedni na klackalicu.
U svakom slučaju pauza je gotova, a onaj čika sa špricem na klupi do mene ne izgleda bas oduševljen životom. Ap vi gou...
Постави коментар