Akvarijum
Објавила Puff , недеља, 31. јул 2011. 15:45
U čast svim mojim preminulim kućnim ljubimcima. Mej d fors bi vit ju.
„Sećam se dana kad sam se rodila. Izlegla je tačniji naziv, ali dobro sad. Beše neka vrućina, sećam se da se neonsko svetlo kosilo sa suncem. Nema mnogo toga tu da se kaže, izlegla se, pocela da plivam, i od tad to radim. Kao jebeni Forest Gamp.
Dosta braće i sestara su moji roditelji odmah nakon izleganja proždrali, ali loša je godina bila,razumela sam ih donekle, pa sam nakon par dana posete psihiću prebolela to.
A ondah su se stvorile dve fine devojčice, malo vrištale nad mojim akvarijumom, a zatim me je fini čika strpao u smrdljivu kesetinu sa hlorisanom vodom. Okrznuo mi peraje, crkao dabogda!
I tako...
Ubacile me u novi akvarijum i nazvale me Haklberi. Kakvo je to ime za žensku ribu!? Poremećene ludače. Ali šta je bilo bilo je, to ime su mi nadenule i ja to nisam mogla promeniti.
I u toj staklenoj kugli moj život se okrenuo naopako. Nikad više isto.
Iza mrtve alge me je procenjivački pogledalo jedno oko. Zamahnuo je repom i odsjaj njegovog zlatnog peraja mi je zamaglio vid na trenutak. Onadah je prišao i promumlao: „Ja sam Moris.“
I dalje se sećam njegove mrgudne face koju je tada napravio.
Par dana me je izbegavao, a zatim je polako poceo da se odmrzava. Ispričao mi je svoju pricu, kako je dospeo tu gde jeste, šta ga tišti i o čemu misli. Lepo je znati da ne razmišljaju sve ribice o plivanju. On je razmišljao o hrani, o algi unutar akvarijuma, o nedeljnom spremanju naše male kugle. Da, umeo je da me nasmeje. Pravio je smešne face svaki put kad neka od onih devojaka stajala nad nama i gugutala kao da smo bebe. Urnebesno! Decu nažalost nismo dobili. Kada je doslo vreme mi smo bili previse stari za to.
Šteta, verujem da bi imala njegove oči.
Jednog suncanog jutra sam se cimnula iz dubokog sna. Okrenula se i videla da ga nema. Plutao je na površini okrenut na ledja. Uzalud sam pokušavala da ga probudim i da dozovem devojuku koja je sedela preko puta nas i bledo gledala u televizor. Da nas je nekim slučajem primetila mozda bi imao nade, a ovako je besciljno gledao u jednu tačku i sve tiše i tipe pomerao škrge.
Sahrana dostojna jednoj zlatnoj ribici, zauvek cu žaliti što joj nisam prisustvovala ali bilo je previše teško za mene.
Sad brojim dane u novom akvarijumu, sa nekim novim ribicama koje ne znaju za život van plivanja. Užas! Sve se teže i teže krećem, koža mi poprima neku novu boju. Zlatnu, podseća me na njega. Kažu da je to posledica depresije, da će proći, a ja im ne verujem. Čekam jutro da osetim poslednji zrak sunca i da završim na ovaj bedan život.“
-Tata ju je našao na podu, pored akvarijuma. I dalje mi nije jasno kako je mogla da iskoči. Čudno. Ali nema veze, ima ih jos desetak u akvarijumu, šta je to- jedna ribica manje.
-Dap, kao da one imaju dušu. Dodaj mi taj čips.
Prejako. Sviđa mi se. :)