Nedovršen park
Објавила Puff , среда, 20. јул 2011. 11:15
Sedeo je na klupici u parku. Sunce se presijavalo po sveže pokošenoj travi, pojačavajući mirise proleća. Zlatkasto-zeleni odsjaj se prolivao kroz krošnje drveća nagoveštavajući dolazak večeri.
Čačkao je vrhom patike upravo ugašenu cigaru, polako je rasparčavajući u sitne komade. Više ništa nije bitno! Zatim se nagnuo unazad, prebacivši glavu preko naslona duboko udahnuo i zatvorio oči. Pustio je da mu misli pobegnu daleko, što dalje od njega, i da se rasipaju, stapaju, pa opet rasipaju u milion sitnih delova. Ljubav na samom pragu.
Neko dete je protrčalo pored klupice, zastalo, vratilo se par koraka unazad fiksirajući mali maslačak u rastvoru zelenila ispred njega. Nasmejavši se uskočilo je u to more i slasno ubralo maslačak duvajući ga u suton. I ondah je, čuvši svoju mati kako ga doziva preplivalo ostatak zelene površine i skočilo joj u zagrljaj tako snažno kao da ih je čitav kosmos razdvajao. Uskoro pada mrak.
A pas, taj maleni beli pas, je trčkarao po trotoaru pokušavajući da sustigne svog gazdu. Nekako tmurno i bez volje, vukući po zemlji povodac bez ljubimca, omaleni čovek je koračao ne mareći za stvorenje koje se svom snagom borilo da prebrodi tih par koraka koje zaostaje. Pas je ljupko zastao, osmotrio okolinu, namignuo živahnom vrapcu koji se valjao u prašini, a zatim nastavio da kaska za gazdom. Penzija i dalje nije stizala.
Preko puta klupica stajala je ona. Okretala se unaokolo i posmatrala scenu. Deca na proplanku su igrala fudbal. Jedan dečaćic je šutnuo loptu koja se nonšalantno dokotrljala do njenih nogu. Potrčao je preko ugažene trave, brišući znoj sa lica majicom, sa željom da izgleda što pristojnije. Prašnjav i ulepljen od znoja šarmantno je zamoli da mu dobaci loptu. Ona se nasmeja, podiže loptu i vinu je u nebo. Mahnu mu rukom, a zatim se okrenu i pogleda na sat. Tiho šmrknu i uputi se ka autobuskoj stanici. Izgleda da ipak nece doći.
Sivi golubovi su čeprkali po betonu tražeci mrvice hleba koje im je bacala starija ženica u plavom blejzeru. Sedela je na klupici, odvažno držeci kesu iz koje je virio okajak hleba. Plavi šešir ju je štitio od zalazećeg sunca dajući joj nekakav mističan izgled. Damskim pokretom ruke bacala je mrve hleba ispred sebe odsutno gledajući gomilu pacova sa krilima kako se grabi za hranu. A oni, ne mareći za učtivost, skačući jedan preko drugog, nervozno su gutali mrve i uznemirenim pogledom trazili još. Deca još uvek nisu zvala.
Knjiga koju je čitala se lagodno smestila u njenom krilu. Par zunzara je proletelo iznad njene glave, ali nije se obazirala, listala je stranice dok se sunce presijavalo po njima dajući im zlatkastu boju. Par dečaka ju je, dobacujući jeftine upadice, odmerilo, a ona i dalje nije marila, uzbudljiva knjiga, reklo bi se. Trava joj je dodirivala butine i leđa ostavljajući smirujuć osećaj na njenoj koži. Duboko uzdahnuvši zavrnula je rukav od svoje šarene bluzice otkrivajući na umirućem suncu bolnu plavičasto-ljubičastu mrlju. Odmahnula je glavom i nastavila da čita. Sada nije kući, sad je u drugom svetu.
Čudno je to kako nedovršen park sa samo par klupa i jednim travnjakom može da izveze toliko toga za par sekundi. Vreme ne leti tako brzo kao sto se misli, već je bahatost odavno preuzela tron.
Постави коментар