the Fabrika

Čekali smo da ode. Samo smo sedeli i čekali. To me je podsetilo onu dečju pesmicu u kojoj su klinci sedeli za stolom i čekali da se ispeče štrudla sa makom. A mi smo čekali da on ode i da se bacimo u krevete i pečemo snove.

On je samo pleo rečenicu za rečenicom u beskrajni niz. Probijajući se kroz vodopad reči stigoh do njegovih ruku. Nesrazmerno je mahao njima, kao da su mu prišivene za telo, sklapajući i opuštajući pesnice naizmenično. Cela njegova anatomija bila je neobična. Glava čudno naslonjena na desnu stranu, blago klimava, nosila je u sebi crne, sitne oči, i prosedu kosu. U magnovenju čuh „smrt majke“, a onda nastavih sa osmatranjem. Ramena su mu se grčila u ritmu sklapanja pesnica, praveći trzaje celog tela. Očigledno je uzbuđen zbog nečega. Čak se i torzo njihao u ritmu.

Zgrabio je žustro paklicu cigara i stezao je sve jače dok se nije sprštila popud smrdibube pod savijenim novinama. „Loš posao, mala plata“ dolete do mene. I dalje je govorio, reči kao da su se slivale, a njegova usta su bila izvor. Mi smo predstavljali slivnik za svu tu prolivenu priču. Odmahnuh glavom u pokušaju da čujem ono sto on propoveda celu noć. Nije pomoglo, odmah sam utonula u neki polusan, procenjujući njegove hipnotišuće pokrete koji su kružili po prostoriji.

Napolju je polako svanjavalo. Noć se iz crne pretvarala u mastilo plavu, a zatim u boju prolivenog mleka.

Pokupio je slomljenje cigare, duboko šmrknuo, uz značajan osmeh oprostio se od nas poželevši nam laku noć. A zatim je, uz napomenu da žuri na prvi jutarnji, klisnuo iz stana, baš onako kako je i došao.

Dan kasnije smo na vestima videli da je nađeno telo muške osobe od 25 godina na obali Dunava. Samoubistvo. Skok sa mosta, posledica smrti prelom vrata. Takođe su mu u džepu našli poruku na kojoj je pisalo da mu je žao. Znali smo da je on.

Izgleda da mu je trebao samo neko ko će da ga sasluša. Šteta što je naleteo na nas.