the Fabrika

Suva letnja prašina padala je po užarenom tlu, nanesena tapatom stopala. Trupa je marširala neravnomernim korakom ka svom cilju. U prvim redovima probijao se blistavi hrastov kovčeg koga su nosili četiri mladića u crnom, a ispred koga je išao dečačić sa drvenim krstom, pomalo podesćajući na golgotsku scenu. Drugi redovi su rezervisani za unezverenu rodbinu kojoj su čestice prljavštine, dignute sa druma, kupile suze sa lica. Poneki jecaj se probijao kroz taj usireni letnji dan, odavajući razlog skupljanja ove naizgled usporene povorke. Sahrana. Usred sve te tišine i obamrlosti skupina ljudi je odavala počast jednoj preminuloj osobi. Eh, kakva je čast biti u takvoj kutiji, a da čak i ne naslućuješ ko je sve došao da te isprati na onaj najduži put sa kog nema povratka.

Šuma je još davno odlučila da skloni to maleno groblje od pogleda i da mu da intimu potrebnu za ceremoniju kojoj je namenjeno. Vetar je napustio zemlju pa su se sunčevi zraci razlivali terajući vazduh da oteža i zavibrira. Spomenici, večiti staražari, su posmatrali, kao i svaki put, taj događaj i jedino oni su davali svemu tome potrebnu ozbiljnost. A povorka se i dalje micala korak po korak.

Par osoba u crnini je zaostajalo tek da uzme vazduh i da obriše sa sebe ustajali znoj. Poslednji u koloni, oni sa najmanje daha, su vukli nožurde trudeći se da svoje telo pretvore u mehaničke pokrete.

Najednom začu se muzika. Lagani treptaj neke daleke melodije se probijao kroz rastinje. Zvuk je posle par trenutaka postajao sve prisniji i veseliji. Masa se okrete u pravcu melodije. Ispred ogromne gvozdene kapije koja je odvajala mrtvi od živog sveta ležao je sladoledžijski kombi sa kog je dopirala muzika koja je dovlačila kupce kao lampa moljce.  Veliki natpis „Sveža limunada i domaći sladoledi“ je prosto skrnavio celu situaciji sa druge strane limba.

Već vidno nervozni unesrećeni su nastavili marš, da bi par trenutaka potom onaj isti dečačić sa čela kolone prišao prvom drvetu i prislonio krst na njega, a zatim otrčao do kombija i pazario čašu slatke, ledene limunade. Masa se nađe u čudu. Polete par psovki i dozivanja, a zatim jedno po jedno, kao hipnotisani krenuše ka kombiju. Momci spustiše kovčeg na meku travu i zavukoše ruke u džepove da prebroje sitniš. Nakon par momenata ucveljena skupina je ispijala slatki limunov nektar dok ih je na drugoj strani čekao teški kovčeg i krst.

Kako su i otišli, tako su se i vratili, doduše vidno osveženi i orni za ostatak puta do groba. Dečak podiže krst višlje, momci sa elanom poneše drveni sanduk, a ožalošćeni, udareni šećerom, jecaše kao nikad do tad. Iako im je koji put kroz glavu prošla misao da su negde pogrešili, svima je sahrana delovala dostojanstveno i tužno, kao što svaka sahrana i treba da bude. To je barem ispričano onima koji joj nisu prisustvovali.