Dnevnik
Објавила Puff , субота, 3. март 2012. 23:49
21. oktobar
Pa, eto, ovu su prve rečenice u mom, takozvanom, dnevniku. Nisam pisala dnevnik skoro 15 godina, još od onda kada ga je mama našla ispod mog kreveta i pročitala moje maštarije o Draganu iz osmo-dva. Kad se samo setim! Što mi sad nisu ti dani. Elem, već par dana ne mogu da spavam, ne znam šta mi je. Za tri dana sam ukupno spavala četiri sata. Verujem da je to zbog stresa i napora koji nikako da prođe. Jebeno unapređenje, nikako da ga dobijem! A i Milan se ne javlja već 48 sati. Sigurno je opet zaglavio na Zlatiboru sa dragom mu mamom. Crkla dabogda, kad nam upravlja vezom.
24. oktobar
I dalje ne spavam! Sedam sati! Samo sedam sati za šest dana. Mislila sam da odem do doktora. Nešto sigurno nije u redu. Čitala sam na internetu uzroke nesanice i sve se svodi na stres. Preporučuju manje nerviranja, tople čajeve, mleko pre spavanja, aroma terapije, masaže, jogu. Kako da se ne nerviram kad ne mogu da zaspim! Probala sam sa mlekom, mirisnim travkama, i kojekakvim preparatima. Ništa. Za jogu nemam pare. Ako se nastavi ovako otići ću kod doktora.
30. oktobar
Bila sam kod doktora danas. Opšte prakse. Dao mi je uput za specijalistu. Psiholog neki, kaže da je veoma dobar, verovatno će mi dati neke lekiće za spavanje. Jadan moj život kad sa trideset i dve godine moram kod šrinka. Ostalo se za ovih par dana vratilo u normalu, i dalje čekam unapređenje, Milan je bio na Zlatiboru, došao je juče i doneo mi komplet lepinju. Uvek me oraspoloži ta njegova spontanost. Ko još nosi čak sa drugog kraja države lepinju umočenu u mast. Ludačina.
2. novembar
Sutra idem kod psihologa na razgovor, nadam se da će mi pomoći, pošto postajem veoma razdražljiva, a u nekim trenucima depresivna. Vidim da me neke osobe izbegavaju. Ne krivim ih, i sama sebi ponekad ličim na medicinski fenomen. Ne znam šta više da radim sa svim tim slobodnim vremenom koje dobijam od nespavanja. Probala sam da trčim, da izmorim sebe, pročitala sam možda čak i previše knjiga za ovo kratko vreme, o filmovima neću ni pisati. Sad ću da idem da gledam mesec i razmišljam o smislu života. Možda ću samo da plačem.
3. novembar
Šrinkić kaže da je sve uzrokovano stresom i da će čim se stres malo smanji proći i nesanica. Moram da pijem neke tablete pre spavanja, ne mogu im se setiti imena sada, i bensedine, barem jedan dnevno. Milan se opet ne javlja.
8. novembar
Prvo sam probala sa jednom tabletom pre spavanja, zatim sa dve, pa tri i sad već pijem četiri i ništa! Ništa! Jebeni pakao! Ni petnaest minuta sna. Samo par sekundi halucinacija i to je sve. Propali slučaj. Sutra ću opet otići do doktora, da vidim šta sada da radim. Ovako sigurno ne ide, na pola puta sam da izgubim posao, prijatelji mi se sve ređe javljaju, a onaj kreten mi je poslao poruku da moramo da razgovaramo. Divno, prosto divno. Ne mogu više ni da razmišljam racionalno, a kamo li da pišem.
10. novembar
Ni doktor ne zna šta je u pitanju. Jebem ti ovakvu državu kad ni osobe koje su navodno stručne u nekoj oblasti ne mogu da prepoznaju uzrok! Povećao mi je dozu tableta, savetovao strogi mir, ostajanje kući bez spoljnih loših uticaja. Ukoliko se za par dana ne poboljša stanje, tj ako ne budem i nakon pojačane doze mogla da zaspim, moraću da idem na MRI rezonancu. Još mi samo fali da imam tumor neki i odoh da skočim sa mosta. Uzela sam bolovanje, bar je to dobro, neću dobiti otkaz. Mislim da se Milanova i moja veza završila onog trenutka kad je moje nespavanje počelo. Žao mi je, mnogo mi nedostaje, ali donekle ga razumem, znam da sam postala kučka, ali takođe to nije moja krivica. Samo da se ova agonija već jednom završi!
17. novembar
Ni pojačana doza lekova nije pomogla. Spavala sam sat vremena za više od sedam dana. Uglavnom ležim u krevetu i plačem razmišljajući o razlogu i ishodu svega ovoga. Prekosutra mi je zakazana magnetna rezonanca, soba 13 u deset časova. Biće sve u redu. Moram malo da ubeđujem sebe.
21. novembar
Imam tumor.
23. novembar
Ne znam.
26. novembar
Sve mi je i dalje crno. Imam jebeni tumor mozga! Umreću. Kažu da je on posledica mog nespavanja, navodno priteže deo mozga koji je zadužen za umor ili san, šta li, pa nemam osećaj za vreme, pa se adrenalin jače luči, nisam ih najbolje u svoj muci razumela. Uglavnom imam tumor mozga koji se polako širi i pritiska taj isti mozak. Ne znam šta ću.
1. decembar
Nurolog, gospodin Jovanović, je danas održao predavanje o moždanim tumorima u Kliničkom centru. Saznala sam neke stvari. Moguće je lečiti tumor samo operacijom, seče se lobanja kod uha, pa se tumor čisti i svo okolno zaraženo tkivo. Imam meningeom, koliko znam kod mene je on maligan, iako je skoro uvek dobroćudan. Pa da, uvek najgore meni. Operacija mi je zakazana za 30. decembar. Nadam se najboljem, a ako sve bude u redu - Nova godina, nov početak. Nema više stresa, jurenja za povišicom, unapređenjem, nerviranje oko muškaraca, ostariću okružena unučićima i srećna.
16. decembar
Za sad je sve u redu. Išla sam na kontrole, rast se smanjio, nema naglih promena, i što je odlično nemam nikakvih bolesti koje bi mogle smetati operaciji, dijabetes ili tome slično. Došli su juče mama i tata kod mene, ostaće do operacije i mog oporavka. Drago mi je da su tu, a čak je i Milan dolazio, verujem da ćemo se pomiriti i provesti ludu Novu godinu. U bolnici. Heh. Osiguranje mi, hvala Bogu, pokriva veći deo lečenja, tako da je i to okej. Ma biće to u redu.
29. decembar
Sad bih trebala uveliko da spavam, ali čak i da mi tumor dozvoljava to ne bih mogla. Previše sam uplašena. Šta ako nešto pođe po zlu? Šta ako se ne probudim? Šta ako ne uspeju sve da izvade? Ova noć je najgora u mom životu! Još samo devet časova i počinje operacija. Već noćima razmišljanje mi se deli na pola – kako ću pomeniti život ako sve prođe u najboljem redu, i šta ako se ne probudim. Ponekad strah preovlada, ponekad nada sedne na tron. Sad mi je sve izmešano, samo bih povraćala! Ovi bolnički kreveti su tako neudobni, i sva ova tišina koja vlada hodnicima uliva neku jezu. Heh, evo je mama. Donosi mi moju omiljenu knjigu da me smiri, hvala joj. To je to, ostaje samo da čekam jutro i odluku onog odozgo.
Постави коментар