Senka
Објавила Puff , четвртак, 15. март 2012. 03:09
U svakom društvu postoje čudaci. Mali, veliki, obrazovani, nezainteresovani, skoro uvek ih je lako pronaći. I mi smo imali jednog takvog. U stvari on nije bio čudan, nimalo, do jednog trenutka, a tada je sve krenulo naopako. Sećam se, bio je nasmejan, prečesto grickao crne semenke i polagao nade u ovu državu. Takav je bio oduvek.
„Hej, mala, moram da popričam sa tobom.“ prišao mi je neku noć dok smo raspravljali o egzistenciji izumirućih vrsta, „Neke ozbiljne stvari se događaju. Moraš mi pomoći.“
Radoznalo sam ga gledala pokušavajući iz negovog izraza lica da pročitam šta se događa.
„Pa reci šta je bilo“, oprezno mu odgovorih.
„Uočio sam skoro neke nepravilnosti kod mene, ti najviše od svih veruješ u natprirodno, zato sam ti se i obratio.“
„Pa dobro, ja verujem, u teoriji. No nebitno, šta si uočio?“
„Senku.“
„Senku?“
„Da, senku.“
„Bravo Kolumbo, dobro si je i uočio, kao da te ne prati čitav život!“, nasmejala sam se prilično glasno.
„Ne, dosta smeha, ovo je ozbiljno. Znam da imam senku, pobogu! Ali sa mojom nešto nije sasvim u redu. Kao da ima svoj um.“
„Ček, je l' ovo neki test? Jeste da ja verujem u što šta, ali kako očekuješ ozbiljno da te shvatim?“
„Nebitno, ispao sam glup što sam uopšte i pominjao.“ okrenuo se i ušao u mrak.
Svaki sledeći dan se bio sve povučeniji i čak je pomalo izledao prestrašeno. Odvukla sam ga u stranu.
„Okej, šta se događa, objasni? Ne mogu da te gledam takvog.“
„Ma daj, kao da si mi prvi put verovala.“, oklevao je.
Klimnuh glavom, „Pucaj.“
„Okej, rekao sam ti, moja senka. Primetio sam nešto veoma čudno u vezi nje.“ počeo je da šapuće, „Postala je crnja, primetio sam da pravi pokrete koje ja nisam napravio. Znam da zvuči nemoguće, ali zato me je i uplašilo, veruj mi! Već tri noći ne spavam jer osećam kako ona bdi nadamnom.“
„Jesi ti sasvim siguran u to?“, razmišljala sam kako se on sigurno ne bi našalio u vezi tako nečega.
„Da, sasvim, živa je.“
Htedoh da mu predložim nekog doktora, ali znam da bi se toliko uvredio da bi se sve završilo na ovom razgovoru.
„Dobro, sačekaj još koji dan da vidimo hoće li se dogoditi šta, pa da smišljamo šta nam je činiti.“
„Okej, ali plašim je se, previše.“ prošišta, „Znam da mi ne želi dobro.“
Tu noć sam ležala u krevetu i posmatrala svoju senku. Bila je sasvim pitoma i pokorna. Nijedan pokret koji je napravila nije bio neočekivan ili strašan, uvek predvidljiv i tih. Pomirila sam se sa činjenicom da mi je jedan od najboljih prijatelja polako ludeo, a nisam znala kako da mu pomognem. Setih se Petra Pana i negove senke. Možda ju je zamenio sa senkom mog prijatelja, pa bi tako možda priče i bile istinite. Eh, maštarije. Tu, u tom trenutku sam i odlučila sam da mu ne verujem. Naredni dan sam ga pozvala na telefon.
„Našla sam broj jednog doktora za tebe, mislim da ti može pomoći.“
„Našla si broj doktora? Misliš da doktor ima nekog udela u svemu ovome?“
„Potrebna ti je stručna pomoć, moraš to prihvatiti.“
„Bio mi je potreban prijatelj i malo vere. Pa ne mogu se sam boriti sa prokletom senkom! Znam da zvuči ludo ali noćas, noćas je pokušala da me povredi, imam i ogrebotine kao dokaz.„
Pogledala sam u svoju senku. „Izvini, ali to je nemoguće. Znaš i sam. Ako budeš želeo broj doktora ti me pozovi, sada ne želim da učestvujem u rapirivanju tvoje bolesti. Izvini.“ spustila sam mu slušalicu.
To je bio poslednji put da smo se čuli. Sada, i posle deset godina ne znam šta mu se dogodilo. Neki kažu da se par dana motao oko crkve i da je zatim sasvim isčezao, drugi kažu da su ga videli pre par godina u ruševinama na uglu grada. A ja ne znam u šta da verujem. Sa njim izgleda sve deluje i moguće i nemoguće. Mozda ga je senka zgrabila, a opet, možda je naprosto pobegao od nje.
Постави коментар