the Fabrika

Beetlejuice, srećan rođus, sa zakašnjenjem, naravno.

Stajala sam na ulazu u park i gledala u crvenu mrlju koja je označavala znak Stop. Proklete naočare, konstantno su maglile pod toplim dahom koji je curio od mojih usta na gore. Cigareta mi je odavno dogorela u ruci, ali pošto je paklo ležalo prazno duboko u mojoj torbi čak i otpušak mi je davao sigurnost da nikotin još uvek struji kroz mene. Kad se probudim u danu punom nesigurnosti  ako zapalim cigaretu i pustim da se slije niz pluća da je to jedina sitnica za koju znam kako će da reaguje na mene. Zato nikad nisam ni pokušavala da prestanem. Volim te nepromenljive i ustoličene stvari. Ako bacim čašu na beton ona će se razbiti. Ili ako u tri i petnaest krenem na fakultet znam da neću stići na početak predavanja. Zato je bolje ne kretati. Takođe znam da ako uključim Skajp u deset i tri minuta tamo će me čekati neko, i to je veoma smirujuće.

A ovih dana svako ko priča sa mnom pominje neke odlaske. Pita: „Pa je l' odlaziš? Kada se vraćaš? Zašto te nema?“ Hm, a ja samo klimam glavom i napominjem da ne odlazim. I onda se osetim kao da nemam kuću, kao da ću možda učiniti pogrešan korak i ostaviti sebe tamo negde, a posle neću imati gde da se vratim. Za neka dešavanja prosto ne mogu da povlačim konce i očekujem da skakuću kako ja želim, što je neretko razočaravajuće. Nikakav avanturista sam. I eto,  tad dok sam stajala i čekala i dok se crvena mrlja lagano izbistravala nisam  mogla da prestanem da razmišljam o tome kako je sve to sa selidbom iz Srbije velika greška i da tamo negde čistači ne dolaze u šest ujutru. Onda bih morala sve ispočetka da gradim, da odmrsim konce i ponovo ih povežem na raščupane krajeve novog života. Za to je potrebno vreme. Mada, ako ću nečeg imati to će biti vreme. I sneg. Onda, po ko zna koji put mi prođe misao kroz glavu: “Što se on ne preseli ovde?“ ,i naravno odgovori,  logični. Posao, plata, moja želja da odem odavde, znam, znam...

I tako u krug, razmišljam o jednoj stavki, pa o drugoj. Kao na tabeli- za i protiv. Nekad prevagne jedno, nekad drugo. Tu negde, u sred mog razmišljanja, zazvonio mi je telefon. Poruka u kojoj je glasilo: „Viza je tvoja, možeš da odeš.“ Između poruke i svog tog vaganja shvatih - Pa ja se ne selim negde tamo, ja se samo vraćam kući.

Ušao je u mračni podrum i zastao. U ustajalom mraku je mehanički pružio ruku ka levom zidu, mokrom od vlage, i dohvatio uljanu lampu. Ubrzo je mala svetlost pokazivala vijugave stepenice koje su se spuštale duboko u tamu. Sišao je do poslednjeg stepenika, a zatim skrenuo ka jednom od ćoškova mahinalno saginjući glavu da bi izbegao nagrizlu gredu. U tom istom ćošku ga je čekao mali radni stočić sa površinom zamrljanom od mastila. Seo je, iz pregrade ispod stola izvukao par hartija, mastilo i pero, a zatim zavrnuo rukave svoje košulje i otpočeo pisanje. Već par dana je radio istu stvar – ustajao sa zorom, dolazio u podrum i pisao do prvog mraka. Upravo je stvarao novog lika za svoj neobljavljen roman. Na požuteloj hartiji je zapisivao njegove karakteristike, kako fizičke, tako i psihičke. Papir je sam od sebe oblikovao novog lika, dajući mu nekakvu živost i postojanje.

Na papiru je pisalo: Mladić, dvadestak leta, sa blagim crtama lica, duševno miran, reklo bi se povučen i stidljiv. Pisao je kolumne za jedne novine, doduše nikako poznate, jer koje bi poznate novine uzele za svog radnika slabo školovanog mesarevog sina, čak iako je znao da do detalja i sa najvećom uverljivošću dočara događaj i osobu. Mladić je svakog jutra žurnim korakom istrčavao iz svog kućerka, dolazio do prve piljarnice gde bi pazario jabuku, a zatim odlazio na posao gde je pisao o dnevnim dešavanjima i ljudima koji posećuju njegov gradić. Važna vest tih dana je bila ta što u njihov gradić dolazi poznata ličnost o kojoj je on uveliko čukao redove na pozajmljenoj kucaćoj mašini.

Ovako ju je opisao: Dragi naši čitatelji, u naš grad se smestila veoma važna ličnost današnjice. Neću joj pomenuti ime jer sam svestan činjenice da je čak i svako kuče na ulici čulo za nju. Obišao je pola zemaljske kugle i konačno došao u svoj rodni grad da u njemu održi jednu od najvećih izložbi u svojoj karijeri. Poznati slikar je odseo u našem hotelu na uglu Desete ulice i danas sam bio u poseti gde me je cenjeni gospodin ugostio i počastvovao kratkim intervjuom koji se završavao pokazivanjem slike koju je upravo privodio kraju. Pokušaću vam dočarati sliku, ali molim vas, nemojte me držati za reč da ću to i uspeti, jer me miris ulja na platnu i dalje drži u stanju opijenosti.

Umetnik je naslikao: Bledo zelene boje prelivale su se poput morskog talasa, nudeći spas očima posmatrača. Cvetovi divljih ruža remetili su mir u donjem desnom uglu i sakrivale deo haljine koja je zauzimala većinu donjeg dela platna. Smaragdna haljina vukla je svoje karnere svuda po slici, i nespretno dočaravala liniju tela svoje vlasnice koja je upravo podigla ruku sa rukavicom pokušavajući da odsvira poslednju notu na tamnom drvenom klaviru ispred nje. Muzika ju je očarala, sudeći po njenom izrazu lica, svirala je pulsirajuću pesmu o svom ljubavniku koji luta po svetu. Vešto naslikane note imale su duboki ton, poput udaranja palica po dobošu. Iz njih se videla čitava sudbina ljubavnika mlade dame.

Note su dirigovale sledeće: Čovek, od četrdesetak godina, stoji na raskrsnici i razgleda prolaznike. U ruci čvrsto drži olovku i blokče za crtanje. Njegov hladan pogled prostire se izvan horizonta dok u ustima mulja duvan za žvakanje. Drugu ruku stavlja u džep i naleže na uličnu svetiljku dok se svet ubrzano pokreće oko njega. Odjednom pljuje duvan na okrunjeni drum i grabi svoje blokče. Jednom rukom uzima olovku, lagano je oblizuje i povlači crtu na sivom papiru. Crta se razliva dalje, nošena njegovi pokretima, i oblikuje telo. Ono ubrzo dobija i neuredno naškrabane udove, a na kraju i glavu. Na crtežu, umrljanom od kiše koja je počinjala stajao je pantomimičar. Kiša je kapala sve jače i na kraju se pretvorila u pljusak.

Crtež je pričao priču: Umorni mimičar je već dugi niz godina dolazio na jedno te isto mesto na ulici. Njegovo mesto. Ustajao bi oko deset časova, doručkovao, a zatim iz preteškog, prašnjavog kofera vadio belu kremu u većoj, a crnu kremu koja je stajala u manjoj kutiji. Ondah bi seo za ogromno, salonsko, ogledalo i satima se mackao i maskirao dok ga je iz ugla sobe posmatra njegov beli psić. Kad bi završio sa kostimom nabacio bi sebi i psiću po crni šeširić i uputili bi se ka svom radnom mestu. Tog dana je pokušavao da dočara umetnicu koja je zarađivala za hranu svojim rukama i glinom. Nije bilo baš lako, a očigledno ni toliko zanimljivo, dočarati vajara samo pokretima, jer su se prolaznici udaljavali što zbog dosade, što zbog kiše. Ali on je uporno oživljavao pokrete, razmahujući rukama i uzdišući.

Njegovi pokreti su šarali vazduh stvarajući život:  Glina je uporno odbijala da dobije pravi oblik koji je želela. Nervozno šmrknu i ne mareći za uprljanu belu košulju još više prionu na rad. Tvrdoglavo blato je polako dobijalo oblik ali i čvrstinu tako da je morala na svaki minut da ga poliva vodom iz metalnog lavora. Sunce je polako zalazilo iza kuća davajući njenom potkrovlju sanjiv odsjaj, a njenom delu izgled zgažene kutije. Iznervirano zamahnu parčetom gline i baci ga u pravcu ostatka materijala za vajanje. Glina se razli niz zid, ostavljajući  za sobom pepeljast trag i zaustavi na vrhu malopređašnje skulpture. Devojčurak se zamišljeno zagleda u svoje oskrnavljeno delo i inspiracija joj prelete preko lica. Čitavu noć je prepravljala skulpturu i sa prvim zracima sunca njeno mezimče je završeno.

Skulptura je  je predstavljala najobičniju scenu:  Detence koje sedi ispod drveta i razdragano drži knjigu u krilima. Jednom rukom je pokušavalo da sa vremena na vreme rastera mušice koje je privukao miris sladoleda koje je jelo, a drugom rukom je pazilo da taj isti sladoled ne kapne na knjigu pozajmljenu iz biblioteke. Prolećni vetrić je duvao listove štiva par strana napred, pa natrag, ali dete nije marilo, priča je bila suviše zanimljiva da bi prestalo sa čitanjem, a ruke suviše lepljive od sladoleda da bi zaustavilo neželjno listanje. Upravo je stiglo do dela priče u kome omanji starac pravi i poslednjeg lika. Znalo je to jer je vetar i dalje pravio svoje vratolomije terajući dete da čita dvadeset i prvu, pa tridesetu stranu. Konačno, pojelo je sladoled, obrisalo ruke o pantalone i uzelo knjige u ruku. Starac u priči je po poslednji put otvarao vrata od podruma i tražio uljanu lampicu...

Uzano dvorište se protezalo duž žive ograde koja je vešto skrivala sve tajne koje su se u njemu sklupčale. Par baštenskih stolica i omanji zarđali stočić remetili su sklad koji je nametnut okolnim zelenilom. Ceo kraj je utihnuo i potonuo u tamu dolazeće noći.

Neko je pokušavao da uđe unutra. Lagana škripa kapije je prhnula par noćnih štica u tamu.

Na ulasku u dvorište stajala je devojka od tridesetak leta. Tiho je posmatrala krajolik i oprezno, kao da će korakom povrediti zemlju, krenula napred. U svoj toj tami odavao ju je mesec i njena crvena kosa koja je sjajila poput svetiljke.

Zamah ašovom i mir je poremećen.

Nevešto je isprobavala  zemlju zabadajući ašov ovde, pa onde nasumično po dvorištu. Naposletku, kao da joj je zemlja dala dozvolu počela je da kopa tik pored zaraslog žbuna. Udarci su odzvanjali zidovima i vraćali se natrag u rupu koja je bivala sve veća. Konačno ulicom se prolomio zveket metala. Sagla se i ostatak kopanja dovršila rukama, i na kraju iz zjapećeg mraka izvukla malu metalnu kutiju obmotanu u celofan.

Nasmejala se i veselo dunula da bi rasterala ostatke prašine po staklastoj površini.

Odbačeni celofan je ležao poput oderane kože dok je devojka sa preteranim oprezom otvarala kutiju. Nakon otvaranja njeno lice se ozari, a zatim se ona sama sruči na zemlju čvrsto držeći svoja sećanja u rukama. Par slika se rasulo pored nje i ona ih zgrabi i uze razgledati. Čkiljila je par minuta u njih pod nejasnom svetlošću meseca, a zatim ih je tiho spakovala i vratila natrag.

Deset godina ranije...

Dvoje mladih je sedelo u turskom sedu na sredini sobe i razvrstavalo kojekakve papiriće i slike.

On uze nalepnicu sa logom poznate robne marke i stavi je u kutiju na kojoj je pisalo „ZA“. Ona ga pogleda, isplazi se, a zatim tu istu nalepnicu zalepi na svoj radni sto.

„Samo one sitnice koje su i tebi i meni važne, a ne pokazatelje koliko si moderan.“ obrati mu se podrugljivo.

„Znam ja šta je meni značila,“ iskezi joj se „a znaš i ti.“

„Pa sad je gotovo.  Ubaci te karte sa koncerata, i ta dva bedža.“

Zahvati rukom sve što mu je rekla i ubaci u kutiju, a zatim ubaci i horoskop za taj dan i doda: „Da se zna kakav nam je bio horoskop.“

Par pisama se udobno smestilo i kutija je bila spremna.

Obmotali su je celofanom i spakovali u ranac. Nekoliko sati kasnije stigli su u dvorište njenih roditelja i sačekali ispred kapije padanje mraka.

„Osećam se kao da smo likovi iz knjige Agate Kristi.“, nasmejano je prokomentarisala.

„Ja se ne osećam.“, dodade on.

Udari ga ovlaš u rame, a zatim ga cmokunu u usta. „Skote.“

Pet minuta nakon toga uvukli su se kroz kapiju i malim ašovom zakopali kutiju pored skoro zasađenog šimšira.

„Tako. Vidimo se za deset godina.“, nasmeja joj se.

„Jašta. Ali pre toga idemo kod mene na palačinke!“

Deset godina kasnije...

Mladić je sedeo udobno u svojoj fotelji dok je noć uzimala danak.

Vrteo je cigaretu u ruci do tačke lomljenja i razmišljao. Razmišljao o sećanjima, uspomenama, kutiji, dok je na kompjuteru svirala tiha muzika. Nik Kejv je po ko zna koji put molio svu tu neku decu za oprost.

Bilo je kasno poslepodne kad je umorni starac izašao iz kuće i tražio pogledom sunce. Uhvati ga krajičkom oka kako se skriva iza obližnje krošnje i lagodno baca poslednje zrake po zemlji za taj dan. Čovek se počeša po pepeljastoj kosi i krenu ka šupi. Tamo je pravio nemir dobrih dva minuta, a zatim ponosno izvuče zarđali ašov sa koga je lelujala paučina. Opet je osmotrio položaj sunca, liznuo prst i uperio ga ka nebu. Nakon dva, tri momenta premišljanja krenu laganim korakom ka najbližem brdašcetu i zaustavi se kod hrasta koji se nadvijao nad starčevom kućom. Par zamaha ašovom i mala rupa je bila iskopana. Nastavio je sa kopanjem naredna dva sata. Prvi znaci umora su se pojavili, drhtave ruke, znoj koji se skupljao na vrhu nosa, čak je i vazduh delovao teže. Godine koje je imao nisu mu dozvoljavale brz napredak pa je rupa samo postepeno bivala veća. Kad nastupi mrak starac se povuče u svoju kućicu nadgledan iznenađenim, pa čak i malo zabrinutim očima svoje žene. To veče ga ništa nije upitala.

Naredno jutro bivao je još čudniji. Odbio je doručak, mleko, hleb i sirće bez koga prethodnih 40 godina nije mogao da započne dan. Samo je ravnodušno frknuo i odmahnuo glavom. U takvom stanju o razgovoru sa njim nije moglo čak ni da se razmišlja. Izašao je napolje i uzeo svoj pribor za kopanje.

Zabrinuta ženica je dobrih sat vremena razmišljala šta joj je činiti. Nije mogla da izađe napolje i da ga upita šta se događa, i za šta služi ta rupa koju kopa, jer je znala šta bi usledilo. Godinama je naučila kako da mu se prilagodi i dodvori, zarad sopstvenog dobra. Zabrinuto pogleda kroz prozor i uze telefon u ruke.

Ubrzo nakon toga na kapiji od tog zabačenog dvorišta pojavi se beli automobil. Parkirao se tik uz kapiju i svojim zvukom poremetio mir koji se razlegao poljanom. Vrata se otvoriše i iz njih izađe proćelavi mladić sa naočarima za sunce. Malo je razgledao okolinu, i tek onda se uputio ka ulazu u dvorište gde ga sačeka uplašena starica.

„Ne znam šta mu je. Sinoć je počeo da kopa tu prokletu rupu, i jutros, čitavo jutro, neće da prestane. Nisam smela ništa da ga pitam, znaš kakav je.“

„Znam majko, popričaću ja sa njim, da vidim šta mu je u glavi. A ti uđi unutra i stavi kafu, ako možeš.“

Žena se okrenu i odgega u kuću dok je mladić mahao nekome u kolima, i zatim krenuo ka brdu.

„Pa gde si stari, kako si mi?“

„Kako sam!? Ti mene pitaš kako sam? Čudo si se pojavio ovde, dugo te nije bilo.“

„Pa moram da pitam, otac si mi, a naravno da ću da se pojavim, svašta sa tobom.“

„Dobro sam ja, niste za to ni do sad brinuli. Bolje se vrati svojoj ženi, čujem da te vezala lancima.“

„Eh, ti se ni posle pet godina ne menjaš. Uvek isti – ogorčen i prgav. Nego, šta kopaš to? Mama se prilično zabrinula.“

„Ta žena bi i na tur progovorila da joj usta zašiju! Je l' si zato došao, zato što te ona zvala?“

„Javila mi je jer brine za tebe, a i nisam bio ovde dugo, pa pomislih da bi red bio da se odljutimo, pa i ti konačno da upoznaš moju ženu i decu.“

„Ne želim da upoznajem nikoga danas, ionako mi je glava puna poslova. Idi i ostavi me da kopam.“

Momak se obrisa maramicom, nasmeja i krenu ka dvorištu. Tu, ispred kuće,  ga je čekalo dvoje dečurlije od po pet godina. Dobaci im da se vrate u kola dok on poriča sa njihovom bakom.

„Ne znam šta mu je. Zapeo pa kopa li kopa. Možda ga je udarilo sunce u glavu, pa je zato takav. Ostaću ovde još koji sat pa moram da idem, znaš kako je, deca moraju u školu, a ja na posao.“

„Hvala ti sine, ne znam šta ću sama sa njim, nikad mi nije dao ni reč da progovorim.  Možda ćeš ga ti urazumiti.“

Naredna dva sata sada već zabrinuti mladić je na sve načine pokušavao da odvrati oca od kopanja rupe, ili se barem trudio da sazna zašto on to radi. Nije mu pošlo za rukom. Javio je majci da će se vratiti čim odvede decu u školu.

Već je padao prvi sumrak kada se beli auto opet pojavi na horizontu. Isti madić izlete napolje i žurno krenu ka kućici.

„Nije prestajao?“

„Nije. Išla sam malopre da ga pitam hoće li nešto da jede, ali umesto odgovora je poleteo grumen zemlje.“

„Prokletnik. Vidiš da je poludeo, majko, zvaćemo doktora odmah ujutru, nije valjda lud da kopa celu noć.“

„Joj, sine, ne znam više ni šta da misl...“

Ženica prekide sebe u pola rečenice i zagleda se kroz prozor.

„Pogledaj, mislim da je prestao.“

Starac je sedeo ispod hrasta i gledao u mrak koji je zjapio ispod njega.

„Dozvao se razuma. Odoh da popričam sa njim, spremi nešto za jelo, sigurno je gladan.“

Polako se popeo iz brdo i seo pored čiče.

„Je li tata, jesi se to već umorio?“

„Eh, prošle su godine od kad si me tako zvao. Nadam se da je ovo poslednji put. Vidiš, sine, ceo život sam dirinčio, krao, lagao, varao, kopao jame drugima zarad svoje koristi i mogu ti kazati da mi je bilo lepo. Ni za čim ne žalim! I sada, kad bih mogao ispočetka sve bih isto. Nikad nisam bio dobar čovek i to sam oduvek znao, nikad me nije ni bilo briga. Uvek sam bio ja i samo ja. I sada je tako. I eto, došlo je i moje vreme, kad meni treba jama. Nikad nisam tražio usluge od drugih, pa neću ni sad. Sam sam sebi iskopao grob i sam ću da legnem u njega.  Najpametnija rečenica izgovorena je da se sam rodiš i sam umreš. Svi ste vi samo prolazna nužnost.“

Prebledeli momak ga je gledao sa tugom i žaljenjem. Krenu da zausti nešto ali ga sebični starac i tada ne sasluša već se mirno sruči u tamu ispod hrasta i završi svoj život.

Naredni dan taj isti starac je sahranjen na seoskom groblju tik uz nepopunjen grob svoje voljene žene.

Ne dešava se svaki dan na ovom svetu da vreme stane. To nije nešto što se uopšteno i dešava na Zemlji, bilo kad, bilo gde. Ali, eto, dođe tren da vreme mora da se zaustavi barem na kratko i ondah, poput zakasnelog voza, pohita ka svom cilju.

Bilo je kasno veče u gradiću na obronku šume. Šuma, kao i svaka druga, slala je umirujuće zvuke pritom uspavljujući tih par stotina stanovnika koji su vladali ulicama. Huk se prenosio čak i preko druge strane reke, nošen vetrom sa obala. Odjednom čitav grad se umirio. Vreme je stalo na par minuta. Pokušaću najbolje što umem da opišem par scena zaustavljenih tim fenomenom.

Nikakav šum se nije čuo kilometrima u daljinu, čak i miševi, redovni gosti u ambarima, nisu grickali svoje porcije pšenice. Prašina, podignuta silinom zaprežnih vozila, je mirovala u vazduhu dajući magličast izgled ulicama. Voda koja je prosuta iz lavora vlasnika krčme je visila u prostoru poput mokre krpe na žici dok je iza nje vlasnik gostionice pravio mrke ekspresije od dima od cigarete koji mu je pre par momenata ulazio u oči. Nasuprot tom prizoru bledi mladić je prekinut u udvaranju pegavom devojčetu. Ono što on tad nije video je to da je ona preko njegovog ramena sa čežnjom gledala šegrta koji je metlom čistio ulaz od bakalnice. Upravo iznad tog momčića sa metlom, na naknadno izgrađenoj terasi, stajala je, poduprta laktovima, baba sa čvrsto ubrađenom maramom. Iako krhkog izgleda kao da je uspevala da čuje i vidi sve što se događalo. Par komšinica se upravo svađalo preko tarabe oko poklanih pilića i jednog nebitnog cukova. Vreme je stalo baš u trenutku kada je rumena gospoja vinula saksiju u vazduh sa namerom da pogodi svoju dragu komšinicu.Par pasa lutalica je ležalo ispred mesare željno iščekujući kosti koje niko tog dana nije hteo da pazari. Mušice su se skupile ono njihovih gnojavih rana zadobijenih nemarnim udarcima prolaznika. Izgledali su kao dronjavi džakovi puni slame. Na tremu ispred olinjale kuće sedeo je čiča krivog nosa, u prugastoj majici toliko star da i tada, kada je vreme stalo, je izgledalo da će njegove drhtave ruke svakog trena ispustiti lulu i razbiti momenat na komade.

I ondah prasak! Vreme je opet krenulo sa slivanjem.

Šuma je zahučala kao nikad do tada, miševi su nastavili sa gozbom, reka je tekla u istom smeru kao i do tada. Zaprežna kola su nastavila svoj put dok se prašina lagano slegala po drumu.

Pljusak vode je iznenadio mladi par, a momak je nastavio da čisti prag metlom. Skener baka sa terase se nasmejala okupanoj mladeži, a zatim povukla u svoje odaje da spremi čaj.

Saksija je aterirala tik pored glave nakostrešene komšinice koja se vešto sagnu i pobeže u svoj dom.

Onih par pasa ispred mesare beše rasterano novonastalom bukom tako da su ostali kratki za obed.

Deka nastavi ljuljanje na stolici drhtavim rukama prinoseći lulu ustima.

Svo vreme beše vraćeno u normalu.

Na kraju ulice, na hrapavom stolu u oskudno uređenoj sobi ležao je sat.  Njegove kazaljke su i dalje pokazivale dvadeset i dva časa i osamnaest minuta.

Suva letnja prašina padala je po užarenom tlu, nanesena tapatom stopala. Trupa je marširala neravnomernim korakom ka svom cilju. U prvim redovima probijao se blistavi hrastov kovčeg koga su nosili četiri mladića u crnom, a ispred koga je išao dečačić sa drvenim krstom, pomalo podesćajući na golgotsku scenu. Drugi redovi su rezervisani za unezverenu rodbinu kojoj su čestice prljavštine, dignute sa druma, kupile suze sa lica. Poneki jecaj se probijao kroz taj usireni letnji dan, odavajući razlog skupljanja ove naizgled usporene povorke. Sahrana. Usred sve te tišine i obamrlosti skupina ljudi je odavala počast jednoj preminuloj osobi. Eh, kakva je čast biti u takvoj kutiji, a da čak i ne naslućuješ ko je sve došao da te isprati na onaj najduži put sa kog nema povratka.

Šuma je još davno odlučila da skloni to maleno groblje od pogleda i da mu da intimu potrebnu za ceremoniju kojoj je namenjeno. Vetar je napustio zemlju pa su se sunčevi zraci razlivali terajući vazduh da oteža i zavibrira. Spomenici, večiti staražari, su posmatrali, kao i svaki put, taj događaj i jedino oni su davali svemu tome potrebnu ozbiljnost. A povorka se i dalje micala korak po korak.

Par osoba u crnini je zaostajalo tek da uzme vazduh i da obriše sa sebe ustajali znoj. Poslednji u koloni, oni sa najmanje daha, su vukli nožurde trudeći se da svoje telo pretvore u mehaničke pokrete.

Najednom začu se muzika. Lagani treptaj neke daleke melodije se probijao kroz rastinje. Zvuk je posle par trenutaka postajao sve prisniji i veseliji. Masa se okrete u pravcu melodije. Ispred ogromne gvozdene kapije koja je odvajala mrtvi od živog sveta ležao je sladoledžijski kombi sa kog je dopirala muzika koja je dovlačila kupce kao lampa moljce.  Veliki natpis „Sveža limunada i domaći sladoledi“ je prosto skrnavio celu situaciji sa druge strane limba.

Već vidno nervozni unesrećeni su nastavili marš, da bi par trenutaka potom onaj isti dečačić sa čela kolone prišao prvom drvetu i prislonio krst na njega, a zatim otrčao do kombija i pazario čašu slatke, ledene limunade. Masa se nađe u čudu. Polete par psovki i dozivanja, a zatim jedno po jedno, kao hipnotisani krenuše ka kombiju. Momci spustiše kovčeg na meku travu i zavukoše ruke u džepove da prebroje sitniš. Nakon par momenata ucveljena skupina je ispijala slatki limunov nektar dok ih je na drugoj strani čekao teški kovčeg i krst.

Kako su i otišli, tako su se i vratili, doduše vidno osveženi i orni za ostatak puta do groba. Dečak podiže krst višlje, momci sa elanom poneše drveni sanduk, a ožalošćeni, udareni šećerom, jecaše kao nikad do tad. Iako im je koji put kroz glavu prošla misao da su negde pogrešili, svima je sahrana delovala dostojanstveno i tužno, kao što svaka sahrana i treba da bude. To je barem ispričano onima koji joj nisu prisustvovali.

„Pa reci šta je bilo“, oprezno mu odgovorih.

Klimnuh glavom, „Pucaj.“