the Fabrika

Volela je da piše. Ne samo to, blago je reći volela, bila je opsednuta pisanjem. Prokleta skribomanija, nije mogla da prestane! Zidovi njene sobe, papiri rasuti po podu, čak su i po posteljini ispisani fragmenti njene mašte.  Ponekad, dok bi se vozila autobusom, spopala bi je neizdrživa želja da ispiše novu misao, onda bi izvadila hemijsku, i ne mareći za radoznale poglede stranaca pisala po rukama. Reči, misli, slova, delovi neobičnih priča, prosipala ih je usput, ubrzo zaboravljajući na njih, dolaskom novih. Nijedno novo poznastvo za sedam godina nije uspela da održi na duže od deset dana. Čudno je posmatrati devojku u zelenom kaputu, plavom kosom, i smešnom kapom sa kićankama kako stoji na sred ulice i žvrlja po papirima koji se rasipaju duž puta. A još čudnije je to što kada bi napisala nešto taj papir bi bacila, kao da je omot od čokoladice. Ljudi kad vide nešto neobično osete se ugroženo, samim tim neudobno u svom svetu, svojoj koži. Onda pokušavaju da vrate te neobičnosti u kolotečinu, a ako ne uspeju odbacuju kao stare, bušne čarape.

Sad je u redu, dva puta dnevno popije lek, jednom sedmično ide na razgovor, njena želja za pisanjem je opala do granica normale. Jos ponekad napiše po neku pričicu, ali je uredno složi u fasciklu i odnese kod svog doktora na tumačenje.

Meseci su prolazili, ubrzo je sve ostavila iza sebe, prestala sa terapijom i činilo se da je njenoj opsesiji došao kraj. Čak je stekla par prijatelja, istina, čudnih poput nje, ali bila je srećna. Iako je u dubini, iza zavesa zablude nešto neprestano pokušavalo da izađe napolje.

Za svoj dvadesetprvi rođendan dobila je na poklon od mame računar. Prošlost je odavno zapečaćena, ubačena u kutiju i ostavljena negde duboko u ormar, gde nikom neće pasti na pamet da je traži. Njena mama je barem tako mislila, a računar je bio prigodan poklon, jer je vec druga godina fakulteta.

Posmatrala je tu čudnu napravu satima, zbog nekog neobičnog straha nije smela da je ukljuci. Polako, kao da prilazi preplašenom zecu, pritisnula je dugme i mašina je zabrujala. Svetlost na monitoru je označavala novi početak.

Učila je sporo, ali sa velikim zadovoljstvom. Miš, tastatura, monitor, sve joj se to činilo tako poznato, primamljivo, kao drugi dom. Otkrivši Word reši da napiše jednu pričicu. Zadovoljno je čukala, osluškujuci zvuke koje su pravili prsti dok su udarali po tastaturi, samo bi na tren zastala diveći se svom radu.

Vrata su ponovo otvorena, opsesija se polako slivala niz kičmu, terajući je da se naježi od zadovoljstva. Reči su kapale po plastičnim slovima, pretvarajući se u rečenice prosipane po belom, elektronskom papiru. Kakav osećaj, konačno iskreno srećna, pisala je satima!

Ubrzo je naterala mamu da uvedu internet. Žena, naravno, nista nije posumnjala, jer sve nemile događaje je gurnula duboko u svoju svest, ni sama ne želeći da veruje.

Svakim danom bilo joj je gore, a opet, osećala se veličanstveno! Forumi, sajtovi, internet joj je davao milion opcija za svoju bolest. Počela je da se predstavlja kao neko drugi. Njeni koščati prsti izvezli su stotine različitih života, u koje je i ona ubrzo poverovala. Sve je bilo tako ubedljivo, život dečka sa sela, mlade pravnice iz velikog grada, povučenog gospodina koji je provodio dane sedeći na terasi. Zamisljala je njihove živote, navike, prijatelje, samu sebe uvukla u laži koje je stvorila. Ostajala bi budna noćima, ne mareći za glad, zeđ, pospanost, ništa nije bilo važno osim slova. Sa svojih pedeset pet kilograma spala je na četrdeset šest. Njena mama i dalje nista nije primećivala. Bila je prezauzeta traženjem posla kojim bi održavala dvočlanu porodicu situ.

A ona je i dalje pisala. Ponekad, dok bi ležala na krevetu, pokušavala bi da se seti svog imena, pored nebrojeno mnogo života koje stvorila nije mogla da razazna onaj pravi. Svaki joj se činio pogodan javi.

Brkala bi ime svoje mame, imena ulica, datuma, pravdajući se umorom od učenja jer je ispitni rok bio na pragu. Knjige su mrtvo ležale u ćošku, mirišući na nov papir i mastilo.

Papiri su opet poceli da se gomilaju po podu sobe, na sveže okrečenim zidovima pojavljivale su se reči, skrivene od pogleda, iza ormara, ispod radnog stola, ali ipak su bile tu.

Par godina kasnije starija gospođa je posmatrala kroz prozorče na vratima, brišući suze pamučnom maramicom, ostavljajući crn trag od maskare po licu.

Soba je išarana slovima, crvene boje, ako bi se neko dobro zagledao u zidove možda bi i mogao da primeti neuredno ispisane reči. Krevet, mala komodica sa par plastičnih šolja na njoj, kućne papuče i razbijeno ogledalo je jedino što se nalazilo u sobi. I devojka. Sitno biće je ležalo na sredini prostorije. Bled pogled vodio je u daljinu, krvavi tragovi su preovladali celim telom. U ruci je labavo držala komadić ogledala, krv je jos uvek kapala sa isečenih vena na pod. Život je polako iscureo iz njenih očiju.

Kad su je okupali, sprali tragove osušene krvi sa nje, našli su slova urezana slomljenim staklom na njenom telu. Trebalo im je par sati da ih protumače.

Doktor je vukao svoje noge praznim hodnikom. Želeo je što pre da završi sa tim, nije podnosio suze.

Prišao je gospođi, izjavio saučešće, rekao par reči klimajuci glavom, predao papirić, polako se okrenuo i otišao. Na papiru je pisalo: “Reči, reči, svuda reči, moja glava je premala za nijh, moraju biti ispisane. Ne mogu više, izvini.”