Pisma
Објавила Puff , недеља, 24. јул 2011. 20:05
Sedela je za malim stočicem u radnoj sobi i vešto škrabala po parčetu papira. Njeni debili prsti su nezgrapno držali malo perce, umačući ga povemeno u lonče sa mastilom.
Pisala je pismo, oblizivajući se mlitavim jezikom uz zloban smešak, dok je stolica na kojoj je sedela škripala pod njenom težinom.
„Izvinjavam se na kasnom odgovoru, ali do sinoć sam razmatrala vas zahtev za zajam.“ Grohotom se nasmeja jer je prethodnu noć povela u birtiji na uglu, gde je se toliko napila da je dozvolila da je bezubi šanker obljubi u smrdljivom klozetu.
„Sa žaljenjem moram da vas obavestim da vam gorepomenuti zajam nije moguće odbriti. Kad sam uzela u obzir vasu nezaposlenost, brojčano stanje duša koje morate da prehranite, i vašu bolest prosto je delovalo kao da bih vam taj novac poklonila jer nema načina kojim biste mogli da mi ga vratite.“ Zadovoljno je coknula i ručerdom, umazanom od mastla, pocešala svoje salo naslagano na zakržljalom gluteusu.
„Umesto novca šaljem vam ovo pismo izvinjenja i savetujem vam da odvedete decu najbližem sirotištu, kao meru opreza, nikad se ne zna kad će ostati sami na ovom surovom svetu. Iskreno Mjuriel Ramzinski“
Ubacila je pismo u požutelu kovertu, i odsečnim udarcem voštanog žiga zapečatila sudbinu jednom životu. „Svo ovo pisanje me je izmorilo“, pomisli ogledajući se u velikom ogledalu u predvorju „Jedan sendvič sa džigericom i kao nova sam“. Oteturala je u staru kuhinju spemajući sebi raskošan sendvič, proždravši ga gledajući hipnotisano u delić oljuštene tapete na zidu.
Par dana kasnije stiglo joj je pismo – odgovor starca na njeno odbijanje.
Otvorila je pismo srčući kafu iz lončeta u kom ga je skuvala.
„Draga gospođo Mjuriel... Vaši snovi o ovom okrutnom svetu će ukoro biti okončani, ma kakvi snovi, vaše disanje ce uskoro biti samo sećanje tih memljivih zidova u kojima pravite gnusne orgije za vas i vaše mušterije željne moći i slave.“
Graška znoja joj se slivala niz celo, pa duž nosa i zaustavila se na samom njegovom vrhu.
„Narednih dana se nalijte pivom, napušite tih vaših buržujskih cigara sto stvaraju oblake dima gde god da se pojavite, zovnite nekog gospodina da zadovolji vasu žeđ za prividnom strašću jer kad se najmanje budete nadali, dođavola, zašto vam uopšte objašnjavam! U svakom slučaju za par dana crvi ce jesti vaše nabubrelo, usmredelo mesište. Iskreno Vaš dželat“
Ispustila je pismo na pod i zagledala se u pod. Prebledelo podbulo lice odavalo je strah. Unezverno je skočila iz fotelje i drhtavim rukama navukla rezu na ulaznim vratima, a zatim je sela na stepenik koji je vodio na tavan i rešila da temeljno razmisli o svemu.
„Ako zovnem policiju moj dosadašni život bice gotov. Sigurno će istragom saznati za bordel, i sve tajne koje se vijaju po njemu. Saznaće za one nestale devojke, saznaće za protivzakonske, perverzne želje mušterija koje su samo u mom bordelu mogle biti ispunjene. U najmanju ruku otići cu u ćuzu zauvek. Moraću čitav zivot da provedem u nekom ogavnm sobičku bez najmanje nade za spas. A mozda me osude na vešanje. Ne, policija nikako ne sme da se umeša!“ Njeni prsti su tražili po džepu od dronjave kucne haljine rešenje, ali umesto toga napipali su samo cigarete sa ukusom mente. Pripali cigaru i nastavi razmišljanje trzajući se na najmanji zvuk. Napokon sinu joj spasonosno rešenje.
Uspentrala se uz stepenice i otvorila vratanca na plafonu koja su svojom škripom rasterala par golubova u noć. Uz svetlost male sveće pomerala je kutije dižući pritom oblak prašine. Konacno, nakon četri sata pretrage i jutra koje je lagano prolazilo kroz pukotine na krovu našla je ono za šta je mislila da će je prevesti preko prepreke koju joj je ludi starac postavio. Zarđali revolver joj je ležao u debeloj ruci.
Ubiće starca pre nego on ubije nju. Okretala je pištolj zagledajući ga sa svih strana, pokušavajući da shvati kako se puni, i da li je uopste ispravan. Konačno, pokrenuvši burence ubaci u njega par metaka koje je našla u kutiji sa revolverom. Srećno i razdragano vrati burence na mesto zamisljajući sebe kako presuđuje tom malom bedniku. U tom momentu neko zazvoni na ulaznim vratima, musava gospođa, opijena od količine moći koju joj je trenutak pružao, prepade se, i ispusti oružje na kvrgavi pod. Revolver opali i ona pade na kolena mutnog pogleda. Metak joj je prosvirao grlo, cepajuci grkljan i dušnik u momentu. Svest joj se zacrnela, i ne osecajući bol spusti se preko prašnjavih kutija na pod bojeći ga u crveno. Njeno bledo telo se u intervalima blago cimalo odavajući utisak male borbe protiv onoga sto sledi. Krv se vraćala u pluća izazivajući gušenje koje je joj istočilo život iz tela. Linija krvi se polako slivala niz stepenice, dolazeći čak do ulaznih vrata.
Ispred tih vrata je cupkajući sa noge na nogu, plavičastih usana od hladnoće i u oskudnom kaputiću čekao mali dečak. Najstariji brat ga je poslao kod gospođe Mjuriel Ramzinski da joj se zahvali što je uopšte razmotrila zahtev za zajam njihovog oca, i da je obavesti da im je otac juce preminuo od posledica tubrerkuloze. Čekao je jos desetak minuta, povremeno skačući da dohvati zvono, a zatim je izleteo na ulicu trčeći kao da ga neko juri nošen mišlju o toplm doručku koji ga je čekao u sirotištu.
Uhh teska prica... Dosta dobro napisano. Kreativno. Bogato. Rasplet ovakav neocekivan me nekako dosta osvezio :) Na kraju krajeva 'sama pala-sama se ubila' nekako je i bukvalno tako ispalo :D