the Fabrika: Ponoć

Ponoć

Čujem te često,

Ideš niz moju ulicu

I na drvenu uzicu nižeš reči.

Slogove vežeš i šljapkaš niz vetar,

I uz sav taj metež

Ja ne mogu da spavam.

Pa te gledam.

I srećno trepćem,

Pospanim prstima pokušavam da priđem,

Ali san me sreće

Onda ostane samo zvuk

Dok hodaš i vučeš tromo sve te reči.

Tako svaka noć prođe sporo,

Lenjo oteže kapke,

Pa ni vetar ne žuri da stane

Gledajući tebe kako klapćeš.

Tu se negde pesma i svodi

Na vetrovitoj noći,

Oko dvanaest sati,

Dok čekam da prođeš.

Iako ti nikad nećeš proći.