the Fabrika

Пре пар година добили смо тог псића као поклон усељења. Жени је, наравно, прирастао за срце па га је водала свуда, а након пар месеци умиљати штенац је израстао у правог кера, мрког погледа и увијеног црног репа. Како су дани пролазили пас је растао све више, мењајући ћуд, неприметно и подомукло. Након мало више од годину дана, колико је био код нас, почео је да режи и лаје на пролазнике, поштара, па чак и на децу. Онда се десило оно од чега сам стрепео. Док га је моја жена шетала окренуо се и угризао је за чланак десне ноге. Дочекала ме је сва уплакана док је пас тихо спавао у ћошку, а ја, изнервиран, скочио сам на њега и добро га ишутирао, а затим му идућег дана направио бокс и купио корпу за лајаву њушку. Ускоро је научио да сам ја нови газда, а не моја жена, и полако се повиновао новој власти уз повремено промукло завијање.

Ускоро је дошла несташица. Прво се приметило управо на керу. Ребра су му се видела испод излизане, сада већ сивкасте длаке, а ход му је био испресецан дрхтајима. Пар месеци након тога и ми смо је осетили на својој кожи, али ништа нисмо могли да учинимо против тога. Посла све мање, а трошкова све више. Црног, као се пас звао, су одавно јели црви. И тачно годину дана од његове смрти избили су немири у граду. Запаљена је полицијска станица, а покрадено пола продавница, као и пар аутомобила, међу којима се нашао и мој. Седео сам кући и псовао. Псовао себе, псовао стару власт, псовао нову, која је искористила немире да се домогне трона, посовао жену, псовао мртво псето. Гађао сам телевизор даљинским управљачем извикао се на комшију који је дошао да ме замоли да се стишам јер му дете спава. Погледао ме је мрко, па сам му лупио шамарчину и врата пред носем.

Наредно јутро сам устао раније, доручковао, прочитао новине, обукао се и кренуо на посао. Пешака. Изашао сам у ходник зграде и дошао до сандучета за пошту. Унутра ме је чекала сасвим нова корпица за лајаву псећу њушку. Натакарио сам је преко носа и уста и подвијеног репа отишао на посао.