the Fabrika

Sedeli smo jedno preko puta drugo u tom užasnom i bučnom mestu, pili kafu. Zapravo pili kafu. I dok sam se trudila da delujem opušteno, on je gledao u moje noge. Onako sa ciganskom slašću je prelazio očima gore dole, a zatim se zaustavio na kolenima, dok mu je cigara nezainteresovano visila na vrhovima prstiju.

-Koliko ima? Godinu? Dve?

-Četiri ustvari.

-Zaista? Jebote, pa da.

Nastavio je da zvera.

-I šta sad?

-Sad? Pa ništa, popijemo kafu u ovom kafiću. I idemo kući.

-Zaista?

-To si već rekao. Da.

-Okej. Znaš da sam oženjen?

-Znam. Videla sam na fejsu.

-Sjajno. Volim je, znaš.

-Znam.

Nisam znala. Popila sam dug gutljaj vodurine sa nekim semenjem koje je plutalo po površini.

-Možemo i da odemo mojoj kući?

-Ne možemo. Ali hvala na pozivu.

-U pravu si, ne možemo. Ne znam šta mi je. Volim tvoje noge.

-Znam.

Ustali smo i krenuli ka izlazu.

-Tu mi je auto. Hoćeš da te povezem?

-Ne moraš.

-Okej, ionako moram da je pokupim sa posla.

Krenuo je ka bulevaru, pa se okrenuo.

-Jebi se, znaš! Mogla je biti dobra priča.

Pokazala sam mu srednji prst. Nije.