the Fabrika

Nismo bili sami na planeti,
Nije bilo zaista to,
Bili smo samo malo usamljeni,
A niko se ovde ne raduje zbog tog.

Pa u ruglu smo ugledali lepo,
I time farbali dan i noć,
A kad pogrešnom bojom začiniš krš,
Ti znaš da tom kršu daješ moć.

I tako kotrljaš, okrećeš klapnu,
Što da se pitaš ko je ko,
Kad slovima svojim ti pišeš bajku,
Iako ta bajka sad smrdi na dno.

A mi smo samo hteli, onako,
Da na planeti ne budemo sami,
I kada Sunce zažmiri polako,
Da ne bude Sunce što sija u tami.

Da se i ono pretvori u više,
Jer jedno sunce, nije li malo?
Ako već usamljeni stojimo u tami,
Barem dva takva da nas greju stalno.

Da osetimo i mi sijanje na sebi,
Jer džep ne greje otvrdnele prste,
I kad međusobni zagrljaji otopili nas ne bi,
Da svako svoje Sunce ponese i uzme.