Bolje vreme
Објавила Puff , субота, 5. мај 2012. 14:47
(Hvala baki Boji što je ispričala svoju priču i dozvolila da je pretočim u tekst.)
Sedeli smo u sobičku dok su napolju staklene
perle igrale po travi. Čitava prostorija je bila uređena tako da vraća nenamerno
u prošlost, a miris kafe se nostalgično šetao kroz vazduh.
-Bako, ispričaj kakoj je sve to bilo pre, kako
si upoznala Milana.
-Pa to ti pričam svaki put! Zar je moguće da si
zaboravila?
-Nisam, ali lepo je to, to vaše vreme. Sada
toga nema.
-Nema, sad je sve novo i novo. –promrmlja sebi
u bradu, dok je ruke spokojno spuštala u krilo.
On je bio seoski mangup, vršljao tamo i vamo.
Dugo je išao sa mojom rođakom, pa je tek onda primetio mene. Došao je tako,
jedan dan, sav važan, i rekao da je ozbiljan i da bi me ženio. Pa morala sam da
razmislim da li bih se uopšte i zabavljala sa njim, kome treba mangup i švaler!
Naposletku sam pristala, ali sam mu odmah postavila uslov: „Ako misliš da se
zabavljamo ne smeš da me pitaš da li smeš da me poljubiš, ako to učiniš odmah
prekidamo!“ I nije me ni pitao do udaje. Nema više tako nešto kod vas
mladeži...
Zamislila sam se, u pravu je, nema. Sada je sve
sad i odmah, strpljenje se izgubilo onog dana kada smo shvatili da imamo pet
minuta odmora, a još sedmoro njih ispred u redu za kifle, i da ćemo verovatno
ostati bez doručka.
-A prosili su mene i drugi. –nastavi melanholičnim
glasom Boja.
Jedan je čak iz Niša doveo čitav vašar ljudi
kod moje majke da bi me prosili. Kao da je ona odlučivala. Nisam htela nikog
drugog pa nisam! Taj neki, vojno lice, šarmantan i zgodan, a još me ubeđuje: „Mi
ćemo ručavati samo po kafanama, ima da se još ugojiš.“ Tad niko nije voleo
mršavice. „Pa ja ne želim da se gojim.“ Opasan je bio: „Pa okupaš se u Niškoj banji,
pa oslabiš koliko želiš, ta voda to čini.“ Moj odgovor bi i zauvek bio ne. „E
stvarno si blesav, pa što bih se gojila pa slabila kad sam ovakva taman.“ Na
kraju je posustao. „Znači to je negativan odgovor?“ Mogao je da shvati kako
želi, ali za mene nije postojao.
Neki, dvanaest godina stariji je isto dosta
puta svraćao. Umalo da me udaju za njega da nisam čula razgovor njega i mati.
Pobegla bih sigurno da me je ubeđivala, ali nije, čak je i na moju opasku da se
ona uda za njega prećutala.
Nisu moji voleli Milana. Prosio me je na
proleće, ali mati nije dala. Rekla mu je da sačeka do jeseni jer se već moja
sestra udala, pa ja nisam imala miraza. Šta je tad bio miraz, puna kola dronja!
Samo je tražila izgovore. A on je rekao da će sačekati. Upornost se isplati ako
znaš kad i zbog koga biti uporan.
Dok je Boja mešala kafu sa vodom zbog svog
slabog srca, pomislih kako se i to danas izgubilo. Upornost. Čim naletimo na
prvu prepreku posustajemo. Krenemo linijom manjeg otpora i ubeđujemo sebe da
tako treba. Zašto zaraditi za čokoladu obavljajući kućne poslove kad ćemo sa
par krokodilskih suza dobiti istu. Pa i ako ne dobijemo ubedićemo sebe da nam
trenutno ni ne treba i zadovoljiti se kockom šećera.
-Došla je i ta jesen brzo. –zagleda se kroz
prozor, pa ubrzo nastavi...
Mi smo se, eto do tad zabavljali godinu dana, a
malo njih je to znalo. Morali smo da se krijemo od mojih, pričali po partijskim
sastancima, zavlačili se po šumarcima, da niko ne zna.
Na kraju je došao kod moje mame da traži moju
ruku, i opet bezuspešno. Opet se moja mati izvlačila na miraz, kako je to
posleratno vreme teško za sve i da ne želi da se njena kćerka muči. On se tu
razgalio i pripretio joj da će me ukrasti. Niko mu nije ni verovao, ali iz
pripravnosti su rešili da me pošalju u Titovo Užice, da me sklone od njega. I
dan pre nego sam trebala da pođem mati mi popakuje stvari u paket, i ode na
partijski sastanak. Milan skupio naroda ispred svoje kuće i čeka da ostanem
sama. Čekali su podosta, ali čim mi je i ujak zamakao za brdo došli su pod moj
prozor i ukrali me. Nikad srećnija nisam bila! Bosa sam dotrčala do njegove
kuće, evo, na ovoj česmi sam prala noge.
Ima dosta godina od kad je umro, ali voleo me
je do poslednjeg dana. Sad, opet kad bude lepo vreme ići ću da mu zapalim sveću
i odnesem cveće na grob. Znaš ti mene i cveće.- prestla je sa pričom i zagledala
se u svoje drhtave ruke.
Dosta sam ti dosađivala pričama, kad počnem ne
znam da stanem. Malo sam se i zamorila. Dođi ti opet sutra pa ću ti pričati
kako je pradeda Čile prešao Albaniju pešice, sad bih da odremam malo.
Izađoh napolje i zagledah se u nebo. Nevreme je
odavno prestalo, još samo poneka kap je žurno hitala ka zemlji. Neverovatno je
bilo to koliko su se naša vremena razlikovala, i koliko je tada sve bilo
čistije, prostije i sa mnogo više ljubavi. Kažu da tehnologija popravlja i
olakšava život. Nikako! Tad si znao ako te neko voli da će biti tu doveka i da
te sigurno voli. Sad možes samo da baciš pasulj, da ga bledo gledaš i da
proklinješ što ne znaš da proričeš sudbinu.
Lakše mi je sa knjigama nego sa ljudima. Njih
barem mogu da shvatim.
Divna priča. :)