Naređenje
Објавила Puff , среда, 28. децембар 2011. 05:12
„Poručniče, izvinite što ovako upadam ali upravo dolazim od kancelara, poručuje Vam da ni pod kojim slučajem ne povlačite trupe.“, izgovori u dahu mladi čovek dok je jednom rukom skidao šapku sa glave i brisao znoj sa čela.
„Nebesa! Pa ono tamo nisu trupe, to je šačica mučenih ljudi koji su se našli u čudu, ne znaju čak ni pištolj da repetiraju!“
„Verujem da ste, gospodine poručniče, u pravu ali ja samo prenosim naređenje, nije na meni da odlučujem.“
„Nije na tebi da odlučuješ, nije mojoj vojsci da misle, nije na meni da rukovodim trupama... Dođavola, sve je otišlo dođavola!“
Vojnik tiho napusti prostoriju ostavljajući zabrinutog poručnika koji je posmatrao ordenje na svom šinjelu okačenom o trošni zid.
„Kome sad da se izjadam! Kako da izađem pred oči svetu kad su zbog mog kukavičluka tolike duše napustile ovu pustu zemlju! Sva ova odlikovanja ne znače ni pišljivog boba kad znam da sam slab.“
Uzeo je lulu sa stola i ubrzo se opori duvanski dim širio hodnicima preuređene škole.
„Moram nešto uraditi. Tih par jadnika će, ako ostanem u senci, umreti uzaludno kao i njihovi prethodnici.“ Počeša se po osedelom temenu. „Da li će moja savest izdražati sve to?“
Upalio je prašnjavi gramofon iz koga se prolomi umilna šansona milujući oronulu prostoriju.
Stotinama milja od stare škole par vojnika je ležalo u rovu i čekalo naređenje. Prvi, proćelavi, debeljuškasti čovek je crtao vrhom prsta krugove po izdrobljenoj zemlji pevušeći pesmu koju je čuo od svoje mati. Drugi, plavi, sa ožiljkom preko desnog obraza je sedeo, poduprt nasipom zemlje, i oštrio švajcarski nožić o beli kamičak. Ostala trojica su posmatrala nebo tragajući za neprijateljskim avionima.
„Moraju nam nekad nešto javiti. Nisu ludi da nas ostave ovako, ovde, bez ikakve pomoći.“ Prošaputa jedan od trojice koji su nadzirali nebeski svod.
„Da, javiće nam kako moramo da krenemo u napad i da nema povlačenja.“, nasmeja se plavušan otkrivajući svoje prerano požutele zube.
„Samo se vi smirite i utišajte ovog raspevanog, otkriće naš položaj zbog njegove simfonije.“ , prozbori najviši od njih ne skidajući dvogled sa očiju.
Tog jutra je sve krenulo naopako. Viši poručnik nije izlazio iz svoje imrpovizovane kancelarije, uhvatio je tri vojnika kako iz ostave kradu hranu kojom se mogla nahraniti desetočlana porodica, i povrh svega negde je zagubio svoj pištolj. Kako će on, narednik prve klase, da brani svoju otadžbinu bez oružja! Lutao je svim hodnicima, zavirivao ispod svakog kamena i nigde nije mogao da ga pronađe.
„Ona beštija od sinoć ga je sigurno maznula. Ovih dana su visoke cene pištolja, posebno onakvog valtera koji je ubio barem pedeset duša.“ Slegnu ramenima i pokuca na poručnikova vrata.
„Gospodine, kakva je odluka danas? Povlačimo li se i dalje ili smo se ustoličili ovde?“
„Ne znam, Petre, ni sam. Kancelar je naredio da nikako ne povlačim ono malo ljudi što je ostalo. Pretpostavljam da ima prave razloge za to, samo ja ih nikako ne vidim. Ti jadni ljudi će uzaludno izginuti.“
„Znam poručniče, uradite ono što morate. U ratu ponekad čast nije sve.“ Poklonio se i lagano zatvorio vrata pritom pretražujući svaki kutak tog mračnog hodnika.
Maleni vojnik, kome se po uniformi videlo da nije ništa više do regruta, je trčkarao između rovova sve vreme osvrćući se na levu, pa na desnu stranu. Uklizao je pri poslednjem koraku i aterirao na prašnjavu zemlju tik uz debeljuškastog čovečuljka koji je i dalje pevušio. Ovaj ga nezainteresovano pogleda, a zatim nastavi sa crtanjem.
„Ne radi vam radio veza?“, upita preplašene vojnike.
„Pa da li si ti normalan? Je l' te mama nije naučila da kucaš pre nego što uđeš? Mogao si zalud poginuti.“, procedi plavušan. „Ne radi, juče su izrešetali uređaj. Švajcarski sir.“
„Ne radi vam radio veza?“, upita preplašene vojnike.
„Pa da li si ti normalan? Je l' te mama nije naučila da kucaš pre nego što uđeš? Mogao si zalud poginuti.“, procedi plavušan. „Ne radi, juče su izrešetali uređaj. Švajcarski sir.“
„Da, zato su me i poslali. Prenosim naređenje. Samo vas je ovoliko ostalo? U svakom slučaju naređeno vam je da se povučete ka najbližem selu i potražite zaklon od meštana. Toliko od mene, srećno momci.“ Namignu im, a zatim klisnu kroz drveni okvir koji je sperčavao urušenje rova.
Njih petorica se pogledaše sa osmehom na licima skorelim od rata i počeše da kupe svoje stvari. Deset minuta nakon toga poslednji vojnik je oprezno iskoračavao iz rova bacajući poslednji pogled na pustu zemlju koja ih je nevoljno snašla.
Dva vojnika sa belim šlemovima u savršeno ispeglanim uniformama su ušli u zadimljenu prostoriju.
„Vi ste viši poručnik Krstić?“, upita jedan od njih gospodina koji je oblačio svoj šinjel i umorno gledao u pod.
„Da, ja sam viši poručnik Krstić. Pretpostavljam da želite da pođem sa vama?“
„Znate i sami šta se dobija za odbijanje izvršenja naređenja koje Vam je striktno izdato.“
„Znam. Spreman sam.“, udari par puta rukom po grudima, stresavši pritom prašinu, nabaci šapku na glavu i krenu ka vratima. Zastade na trenutak i pogleda jednog od vojnika: „Čast je čast, ali ljudski životi su ljudski životi.“, a zatim izađe van.
Za njima ostade prazna, memljiva prostorija sa izlizanim tragovima krivice koje je suton polako spirao.
Постави коментар