Soulmates never die
Објавила Puff , четвртак, 21. јул 2011. 15:37
Sedela je za ogromnim okruglim stolom i čekala.
Hrapavi prsti, davno izlizani od teškog rada su lagano klizili po zarđaloj drvenoj površini. Par iveraka se zabilo u kožu. Nije marila. Htela je da stvori osećaj mira i spokoja, koji je posedovala dok je kao mala prstima prelazila po ivici gelendera svaki put kad bi silazila niz stepenice u porodičnoj kući. Ali tada je zvuk dodira bio blaži, kao slivanje kiše niz mračnu uličicu. A sada, sada uz žalostan uzdah zvuk se pretvara u brundanje, kao stezanje grudve snega u ruci. A sat i dalje kuca. Proklete baterije, kazaljka se pomerala levo, desno, kao da je vreme stalo.
Soulmates never die.
Zar nisu trebali da žive srećno, do kraja života?
Doktor je rekao da on umire. Naravno da umire, znala je to. Opala mu je kosa, ostalo mu je par žalosnih čuperaka na temenu, podsetnik na mladost, valjda. Glupost, i to ce opasti za par dana. Ako ne umre pre.
Nervozno kreće da kucka prstima po drvetu. Zvuk se lomi, proliva kroz prostoriju. Kao otkucavanje sata. Kao da mu ona sama otkucava preostalo vreme za agoniju koju doživljava.
Smešno je to što je kao mlad govorio da život treba živeti punim plućima, a sad diše kroz jebenu cevčicu. Pre dva dana je sedela u praznoj bolničkoj sobi gledajući kako se muci da pomeri ruke. Bled, ispijen i znojav, poprimajuci onu žutu mrtvačku boju pokušavao je prstom da pritisne taster za dozivanje sestre. Nije znala zašto, ali joj je trebalo previše vremena da ustane i da ona sama pritisne taj isti taster. Kao da je uživala u svemu tome. Da li je?
A sat i dalje vrti isti krug. Jednom levo, jednom desno.
Prokleti snovi, oni je najvise proganjaju. Sanja kako ludi, kako joj nožem kopaju po utrobi. Kako kilometrima nosi kamen zalepljen za njenu kožu. I uvek se budi u onom trenutku kad stiže na svoju destinaciju. Ali nikad ne može da se seti da li je taj kamen i dalje sa njom. Da li je on deo nje ili samo prepreka, smetnja. I da li će bez njega biti jača, ili samo lakša i slabija. Kako bilo uskoro će sve saznati.
Vadi cigaru iz torbe, onu za hitne slučajeve, sakrivenu u posebnoj pregradici, u vratu hemijske. Pali i udiše duboko zatvorenih očiju dok joj vrtoglavica prolazi kroz svaku ćeliju u telu. Divan osećaj!
On nije nikad zapalio cigaru. Nikad. Govorio je kako cigare sprečavaju čoveka da uradi mnogo toga u životu. Niko nije spomenuo to da ako si mrtav sve te divne stvari svejedno nećeš moći da uradiš. To se valjda podrazumeva. Sa ili bez cigarete.
I sve opet u krug. I dan, i prsti po hrapavom drvetu, i zadimljene žute zavese, i sat koji lomi vreme, i memljivi miris zidnih tapeta, i muva u letu, sve se vrti, ona i dalje čeka.
Zvuk poruke. Prvo uzdah, slani obraz, a zatim kao da se ceo svet obrušio sa njenih ramena u ambis. Nema griže savesti, nema osećanja. Ništa.
Dry your eyes.
Soulmates never die.
Lepo je, i emocionalno jako.Od mene pohvale. Iii bitno je upamtiti..Soulmates never die. :)