the Fabrika

Sa kretenskim telom i kretenskim licem,

Onda lepo budi kreten,

Postani kreten čitavim bićem

Slomi im bre volju i moral,

Ko su oni da ti sude,

Ti si kreten i tu je kraj

Nema razloga da ubeđuješ druge

Da nisi kreten i da te boli

To što oni pričaju o tebi

Ti si rešio da budeš takav,

Pokloni se i hvala, izvoli

I sad si kreten

Bravo na tome,

Klanjam ti se, o presveti krele,

A kad opet postaneš čovek

Reci da nikad nisi ni voleo kretene

Poriči i tuži, a i viči

Na sve što hoće da te ubede u drugo

Amnezja tih bledih ljudi,

Biti kreten znaš da je glupo.

(Kao)

Ja radim sa Bogom. On je moj vođa i ja sam mu odan. Njegova ruka pravde na Zemlji koja drži mač i bez pogovora izvršava naređenja sam ja. Sprovodim u delo svaku zapovest koju mi spusti u moj grešni dlan. Zalutale ovce i njihova nedela moraju pogledti svog Tvorca u oči i moliti za oprost, a ja sam onaj koji ih šalje pred vrata suda.

Volim da ih gledam u oči dok umiru, da posmatram kako im nada ističe iz očiju i upijam njihov strah. Onda znam da ih je moja ruka sprovela tamo gde će njihovi gresi biti okajani.

Poslednjeg sam našao kako spava u soi i prerezao mu grkljan dok je očajnički stezao svoju bunovnu ženu. Ona nije bila na mom spisku pa sam je ostavio da vrišti ruku krvavih dok joj se spavaćica natapala crvenom bojom.

Spisak u glavi biva sve duži. Njihova pogana stopala ne zaslužuju da koračaju Zemljom koju je On stvorio. Naš Tvorac. I moj vođa.

Mali crni čovek stajao je na uglu ulice dok mu se u ruci dimila cigareta. Prljavi grešnik. Na spisku je pisalo da je svoju ženu obljubio dok još nisu stupili u svetost braka, a još je i malu kćerku posmatrao na pogrešan način. U ruci mi je sevnula oštrica. Vukao sam noge ka njemu. Prišao sam mu na manje od metra, a zatim se pijani čovečuljak okrenuo. Pogledao me je mrtvo i spazio nož koji je bacao odsjaj uličnih svetiljki. Krenuo je nešto da zausti ali mu je moja ruka ućutala prljava usta. Krv je lila na sve strane, osetih vrtoglvicu i tada shvatih da je krv zapravo moja. Govnar je odapeo svoj skakavac pre mene i zaboo ga u moj stomak. Stadoh teturati i prevrnuh se unazad. Svetiljka iznad glave poče da se vrti i muti. Hedoh da viknem, da mu naredim da stane, ali iz usta je izlazilo samo krkljanje ispresecano mlazom krvi. U poslednjem ropcu promrmljah: Ja radim sa Bogom, ja radim sa Bogom!". Ili je on radio protiv mene?

Sedeli smo na sredini sobe, više umorni nego nadrogirani, i gledali u luster. Luster kao luster visio je sa sredine plafona, čudno išaran astečkim simbolima, ali bio nam je posebno zanimljiv. Nas dvoje, prijatelji oduvek, više nismo ni morali da govorimo. Možda pogrešan trenutak, jer smo oboje želeli da sedimo sa nekim drugim u datom trenutku, ali ni ovako nije bilo loše, jebem li ga, uvek smo znali da napravimo solidni humor u ukletom stanu. Pogledah u zid dok su se boje slivale, a zatim ponovo u luster. Opasno se ljuljao levo desno i tad čusmo krckanje. "R, čuješ?". R potvrdno klimnu glavom dok mu je luster padao u krilo. Delovi keramike leteli su svuda, a nas dvoje, nemoćni da ustanemo, smo samo bledo gledali. "Dobar napad, stanu, ali prozreli smo te!", viknuh sa podignutim kažiprstom, "Sad si naš!". R leže na tepih šmkljajući. "Mislim da si napravila opaku promaju", pokaza na otvoren prozor, a vrata iza njega se zalupiše u znaku protesta. "Gospode, idemo odavde". Premestili smo se u kuhinju gde mirisalo na krompiriće i nanu. "Brate, ti zaista misliš da je Nabokov bolji od Bukovoskog?", upita R. "R, mislim da je to pogrešna priča", rekoh, "To se desilo drugi dan", progovarale su pečurke iz mene. Ustao je, besno. "Odoh da se javim S i idem. Ti si luda ženka", i pođe do sobe moje cimerke. Klik kvakom i širom otvori vrata. Od straha ustah i koraknuh unazad. S je levitirala iznad kreveta, još uvek spavajući, dok joj je kosa mrtvo visila na par santimetara od jastuka. Najednom stade se okretati, sporo, pa sve brže, dižući sa sobom okolne predmete. Jastuci, ćebe, odeća, sve je oscilovalo i sa sobom povlačilo neverovatan vetar. Vata se zalupiše R-u ispred nosa uz tresak koji odlomi parče plafona. On se okrete i pogleda me, "Jebote", procedi, "Zaboravio sam da kucam".

Pokupili smo stvari i krenuli u park.

Par minuta kasnije jeli smo vreli burek i pili sok od zove. Telefon mi zasija i ime stade trepereti - Dolazni poziv S. "Jebeš ga, rano je za ovakve borbe drevnih ratnika." Ugasih fon i nastavismo da doručkujemo. Dug nam dan predstoji, a plus imam i duhove u stanu.

Vraćajući se sa planete Jedan svratio sam do kafane na obroncima Marsa. Tipična zarđala kafana u prikolici, sa bljutavim milkšejkovima i bajatim tubama mesa. Ništa bolja od bilo koje druge koju ćete naći u okrugu Blink.

Zaseo sam u ćošak dok je konobarica dopuzala do mene i spustila pikslu na sto: "Nema pljuvanja po podu", procedi ona.

Šmrknuh pljuvačku i progutah dok sam motao guku duvana. Dim se proširi po čitavoj prikolici, terajući par crva da se smežuraju i posive na tren. Mrki pogledi i iskeženi redovi zuba upozoravali su da ne duvam u njih.

Škljocnuh upaljačem i srknuh vrelu kafu koju je donela gmizulja sa debelo namazanim crvenim karminom, koji je štrčao svuda samo ne po mlitavim usnama. Novine koje su stajale naspram mene pokazivale su datum od juče. Stadoh listati.

Traži se: Ubio tri Irakijana i opljačkao osam rančeva repatica.

Jaka stvar. Kao da su Irakijanci neka bića. Sišu kljunovima po zemlji i jedu prostalih jedan posto zeleniša na planeti. Prokletstvo.

Nagrada: Šaka plastinjaka. 

Puna kapa.

Ustadoh i priđoh žućkastom crvu koji je ždrao prekaljeni sendvič sa larvama. Ne znam čak ni kako se to naziva. Jebeni retardi. Okrenuo je svoja okruglasta usta sa barem trideset redova zuba oštrih kao skalper ka meni. Šušnu nešto pa se preturi usled noža koji mu je štrčao tik ispod donje usne. Džaba ti čulo njuha kad ne vidiš nož po bradom.

Vriska i šištanje se proteglo duž obronka, a Sunce je čekalo zalazak. 

Uleteh u čuknuti kadilak i krenuh dalje. Sad će cena biti dve šake plastinjaka. Zastadoh tek par sati kasnije i pogledah u gepek. Moj brat blizanac je prestrašeno spavao ne znajući presudu. Naspram mog auta parkiran je huver lebdeći i čekajući isporuku ozloglašenog Srebrnog puža. 

Pogledah se u retrovizor, ovako osakaćenog niko me ne bi prepoznao. Držao sam u ruci dve šake plastinjaka dok je moj brat vrištao u huveru. Šta sve čovek danas neće raditi zbog malo para. Srebrni puž i dalje jaše!