the Fabrika

Ja radim sa Bogom. On je moj vođa i ja sam mu odan. Njegova ruka pravde na Zemlji koja drži mač i bez pogovora izvršava naređenja sam ja. Sprovodim u delo svaku zapovest koju mi spusti u moj grešni dlan. Zalutale ovce i njihova nedela moraju pogledti svog Tvorca u oči i moliti za oprost, a ja sam onaj koji ih šalje pred vrata suda.

Volim da ih gledam u oči dok umiru, da posmatram kako im nada ističe iz očiju i upijam njihov strah. Onda znam da ih je moja ruka sprovela tamo gde će njihovi gresi biti okajani.

Poslednjeg sam našao kako spava u soi i prerezao mu grkljan dok je očajnički stezao svoju bunovnu ženu. Ona nije bila na mom spisku pa sam je ostavio da vrišti ruku krvavih dok joj se spavaćica natapala crvenom bojom.

Spisak u glavi biva sve duži. Njihova pogana stopala ne zaslužuju da koračaju Zemljom koju je On stvorio. Naš Tvorac. I moj vođa.

Mali crni čovek stajao je na uglu ulice dok mu se u ruci dimila cigareta. Prljavi grešnik. Na spisku je pisalo da je svoju ženu obljubio dok još nisu stupili u svetost braka, a još je i malu kćerku posmatrao na pogrešan način. U ruci mi je sevnula oštrica. Vukao sam noge ka njemu. Prišao sam mu na manje od metra, a zatim se pijani čovečuljak okrenuo. Pogledao me je mrtvo i spazio nož koji je bacao odsjaj uličnih svetiljki. Krenuo je nešto da zausti ali mu je moja ruka ućutala prljava usta. Krv je lila na sve strane, osetih vrtoglvicu i tada shvatih da je krv zapravo moja. Govnar je odapeo svoj skakavac pre mene i zaboo ga u moj stomak. Stadoh teturati i prevrnuh se unazad. Svetiljka iznad glave poče da se vrti i muti. Hedoh da viknem, da mu naredim da stane, ali iz usta je izlazilo samo krkljanje ispresecano mlazom krvi. U poslednjem ropcu promrmljah: Ja radim sa Bogom, ja radim sa Bogom!". Ili je on radio protiv mene?