the Fabrika

„Kad je naš sin bio mali imala sam običaj da stojim kraj prozora i satima ga posmatram kako se igra na ulici sa drugom decom. Znam da svaka majka brine za svoje dete, ali ja sam imala iracionalni strah da ako ga ostavim barem na momenat samog on će se ozlediti. Kako je bio stariji moj strah se gubio, a on kao da je osećao to sve više je divljao, pravio džumbus i upadao u neprilike. Pravo malo derle. Ali zauvek ću ga bezuslovno voleti, u to se ne sme sumnjati! Moj muž je po pitanju dece bio veoma strog. Želeo je jedno i samo jedno dete, a kada ga je dobio ponašao se kao da naš sin vojnik, a on njegov nadređeni. Ponekad treba biti i strog, ali pobogu, Petar je sa šest godina za polomljenu igračku morao provesti sate u podrumu ubacivajući ugalj u pletenu korpu. Godinama je ta tortura postajala sve mučnija i mučnija. Za kaznu ga je ostavljao celi dan bez obroka, često ga je tukao, i prebacivao krivicu na njega za sve što bi nam krenulo bo zlu. Ja tu nisam ništa mogla da učinim. Ne kažem da nisam pokušala, ali se uvek završavalo batinama, uz pretnju da ako ga Petar i ja ostavimo on će nas naći i ubiti.  Rat je od njega napravio izopačenog čoveka. Par godina nakon što se naš sin rodio moj muž je počeo da pije. Pod izgovorom da ga muče nesanice pre spavanja je pio velike količine jeftine rakije. U početku sam mu prebacivala i molila ga da ne preteruje, ali kao i obično završavalo bi se šamarom. Kasnije je taj alkoholizam dolazio da granica da je počinjao da priviđa i stvara teorije zavere. 'Ti želiš da ga odvedeš od mene, mene da ubiješ, pa da odeš kod onog kurvara', često je vikao, a ja, ja sam samo želela da se zatvorim u sobu i plačem. Kada je Petar napunio 9 godina odveo ga je kod svojih roditelja, što ja tada nisam znala, pod izgovorom da ja kvarim sopstveno dete, i da ne želi da njegov sin bude u društvu zle kurve. Nisam smela zvati policiju jer sam bila svesna njegove izopačenosti i da je bio spreman na sve. Hvala njegovim roditeljima jer su doveli Petra deset dana kasnije, vidno iscrpljenog od plača i straha. Narednih godina strah za moj i život mog deteta se pojačavao. Batine su postale naša svakodnevnica kao što je njegovo alkoholisanje postalo nešto poput rutine. Svi moji prijatelji su davno prestali da zovu,  ja sam padala u sve dublju i dublju depresiju, a Petar nije napuštao sobu. I eto, na današnji dan, pre tačno godinu dana našla sam svog muža kako leži na podu i davi se u sopstvenoj bljuvotini. Nisam mu pomogla, nisam zvala hitnu, niti sam zadrhtala. Samo sam se okrenula i izašla iz prostorije, donela jastuk i pomogla mu da napusti ovaj svet. On je kriv za moju patnju prethodnih 18 godina, on je kriv što je moj sedamnaestogodišnji sin u centru za rehabilitaciju narkomana, on je kriv što je mrtav, ja sam samo svetu učinila uslugu i neću nikad zažaliti zbog toga. Toliko od mene.“

„Ako optužena nema više ništa da doda na svoju završnu reč ovaj sud se raspušta do 31. februara kada će porota izneti svoju odluku, a Sudija doneti presudu.“