the Fabrika: Krpelj

Krpelj

(Volim rimovati)

Čekao je pogodan trenutak,

Na vrh grane sedeći u tami,

Čekao je jer on uvek čeka

Sa durbinom na prostoj mu glavi.

Iznanada pojavi se sena,

Blesak munje ili nesto više,

Mali čovek dođe pod to drvo

Zeleć’ da se sakrije od kiše.

A krpelju prodje na dnu uma-

To je moj čas i moje spasenje,

Od kikota orila se šuma

I napokon uhvati rešenje.

Skok sa grane pravo u visine,

Kandžama je ispustio krv

I prejako, alave žestine

Rovario kao ružni crv.

Omaleni čovek naivno je ček’o,

Ne znajuć’ za spodobu na obodu vrata,

A krpelj je na uvo mu rek’o-

Pre nisi imao, al’ sad imaš brata.

Brat koji sisa krv i dušu tvoju,

Onaj koji tvoj lik ne želi da zna,

Tvome bratu važno je da zna zlatnu boju,

A boja koju nosiš upravo je ta.

I tako je stomak punio spasenjem,

I grizao sve češće i češće,

A to čovek osetio nije,

Mozda i jeste, al' nemaju svi sreće.

Pod drvetom sada leži prazno telo,

Bez duse i snova i bez zlatne boje,

Krpelj mu je očitao opelo,

Sa rečima u poslednjem trenu-

Što si bio ti to je sada moje!