Ostrvo
Објавила Puff , понедељак, 19. децембар 2011. 02:59
Nikada je nisu uznemiravali. Nisu joj se u početku obraćali, niti primećivali. Kad kad bi joj ostavili koji komad nekuvanog mesa na kamenjaru blizu kog je končala. Ali ipak se osećala sigurno što nije sama na tom prostom i nebrušenom svetu.
Sve je počelo par godina ranije kada joj je muž, usled posledica opake bolesti, preminuo. Danima je gledala kroz prozor želeći da mu se pridruži u tom nematerijalnom prostoru. Iz melanholije ju je trglo pismo koje joj je on ostavio. Izričito je naredio da ne žali za njim i da konačno udahne tračak života.
Odlučila se za Australiju. Kontinent zatvorenika. Tih dana se i osećala kao zatvorenik sopstvene tuge tako da joj se ta zemlja činila prikladnom.
Krhotine stakla su joj rasparale butinu prikazujući belinu kosti. Bleštavo sunce joj je razmazivalo ostatke šminke po izgrebanom licu. Pokuša da ustane, ali joj blesak bola sastruga želju za time. Trebalo joj je prilično vremena da shvati šta se dogodilo. Pesak, more, krhotine aviona rasute po obali su joj pomogle u tome. Nemoguće! Zar ona da završi kao slepi putnik na ovom pustilu! To se događa samo u osrednjim romanima i serijama za mediokritet. Ali izgleda da život čita takve romane.
Nekoliko nedelja kasnije, dok je sedela ispod improvizovanog šatora ugleda par crnomanjastih dečaka kako trčkaraju obalom. Pokušala je da odšepa do njih, ali oni, ugledavši je, pobegoše u šumarak koji je odvajao brdo od obale. To ju je ujedno i uznemirilo i obradovalo. Nije bila sama na ovom mestu, a opet nije mogla da zna sa kakvim obličjima deli život. Narednih dana je istražujući okolinu otkrila da postoji čitav mali univerzum vođen domorocima. Imali su svoje navike, obrede i svoj svet. Nju čak nisu ni primećivali. Sedeli su u krugu i pevali, crtajući maštovite oblike po svojim telima. Pored tog malog seoceta je bilo, kako je ona pretpostavila, njihovo svetilište. Desetine pobodenih kolaca na kojima su stajale glave kojekakvih životinja. Žrtva je morala biti prinešena bogovima, to je bila njena pretpostavka. Sve to ju je podestilo na knjigu koju je davno čitala, o grupi dečaka na nenaseljenom ostrvu koji su zveri iz svoje sveti prineli žrtvu u obliku svinjske glave.
Godinu dana kasnije, pomirena sa sudbinom, ponekad rastrojena depresijom, rešila je da sebi stvori život tu gde jeste, nezavisno od ostatka stanovništva tog malog ostrva. Smejala se sebi dok se prisećala onog šarlatana sa televizije koji je navodno preživljavao u divljini. Eh, da je bilo barem upola tako lako. Ali sva snaga se nosi u sebi, zaključila je to. Gurala je svaki dan sa pomisli na novi cilj koji je sebi zacrtala - ostvariti sreću koliko joj je to divljaštvo dopuštalo.
Dve godine nakon toga sedela je na obronku čudnog sela, i grickajući slamku posmatrala skupinu. Pomisli kako im predstoji neki važan obred jer su se veoma detaljno i precizno odvijali događaji. Čovečuljak sa perima na glavi je lagano mešao crvenu zemlju sa vodom, konstantno proveravajući gustinu smese. Kada je smesa zamešena ženica je uze i poče da boji stavnovnike, crtajući po njihovim telima religijske znakove. Na drugom kraju seoceta dva čoveka su pravila baklje, dok je pored njih jedan dečačić obmotavao vrhove koplja zelenim travkama.
Odjednom oseti hladan povetarac koji joj podiže dlake na vratu. Blago se okrenu i vide tri iskežene utvare kako joj stoje nad glavom. U tom trenutku shvati šta se događa.
Sledećeg jutra na svetilištu je osvanula još jedna glava dok je neskorela krv kapala sa koca na gladnu, crvenu zemlju.
Луда. Скроз. :)