Tragovi
Објавила Puff , уторак, 23. април 2013. 02:25
(Za moju mamu, koja i dalje pravi najbolju belu kafu na svetu!)
Sedela je u kadi punoj penušave vode i u ruci držala fen za kosu. Baci
pogled prema utičnici i pokuša da izračuna dužinu kabla u odnosu na razdaljinu
između kade i izvora energije. Kabal je izgubio i ona zaključi da će morati da
ustane po produžni. Slegnu ramenima i odluči kad je već tu da se okupa, a da
bacanje fena u vodu ostavi za drugi dan.
Lagano
opra kosu, pevušeći melodiju iz reklame, istrlja uši, dohvati brijač, a zatim
se seti da je mogla sve prekratiti njime. Opet sleže ramenima i nastavi brijati
noge.
Pet
minuta kasnije je gola trčala kroz stan jer je, naravno, zaboravila peškir.
Mahnu komšiji prekoputa koji se držao za srce, a zatim stade se oblačiti. Utom
je neko pozvonio. Polako se prišunja vratima i tiho upita – Ko je?
Tišinu
sa spoljne strane prekinu trupkanje cipela o pod. Cipele su se zaustavile tik
uz vrata, ispustile nešto, a zatim brzo sjurile niz stepenice.
Nesigurno
povuče bravu i ugleda malo, belo pisamce ispred njenog praga. Uze ga u ruke,
zalupi vratima i stade cepati kovertu, onako naslonjena o zid. Ubrzo se pojavi
sitan ženski rukopis, na bež hartiji. Uze čitati, detaljno proučavajući svako
slovo.
”Kad sam napunila četiri godine tata nas je posadio
za veliki kuhinjski astal i rekao nam da je mama otišla.
Tad baš nisam najbolje shvatala pojam umiranja i
mislila sam da ja mama samo otišla do komšinke na kafu. Zbunjeno sam posmatrala
mrvu hleba koja se zakačila za iver hrapavog stola i tiho zamolila tatu da mi
spremi hleb i mleko. Ustao je do šporeta i iz velike šerpe u kojoj je vrilo
mleko zahvatio kutlačom par puta, a zatim sve to nasuo u malu činiju, dodao
šećer i prstohvat kafe. Mešao je malu večnost, pa se trgnuo, udrobio hleb i
spustio činiju ispred mene. Hlapljivo sam žvakala koru hleba, goreći jezik, dok
su brat i sestra pored mene plakali.
Dugo vremena nisam umela da shvatim zašto mame nema i
zašto i gde je otišla.
Tata se trudio da ne osetim puno tu razliku, ali neke
sitnice su ipak bile drugačije. Prvi put kada mi je prao haljinicu za školu
zaboravio je da je poštirka, pa nije bila onoliko kruta i grebala kao kad bi
mama to radila. Rekala sam tati da mi je drago što je mama otišla jer sad odeća
manje grebe.
Zatvorio se u sobu taj dan i nije izašao čak ni kad
sam plakala i molila ga da nam da večeru. Tih dana sam naučila šta je pristojno
govoriti u njegovom prisustvu.
Prvi put kad sam
osetila nedostajanje je kad sam se uvukla u sred noći u roditeljsku sobu i
videla njenu polovinu kreveta praznu. Dobro se sećam kako je mesec obeležavao
sva ulegnuća na dušeku koje je njeno telo godinama ostavljalo.
Moja navika da se
uvučem između mame i tate dok spavaju,
da se tiho ušuškam pod mamino okrilje i da naslonim svoj topao obraz na
njenu hladnu nadlanicu je naglo prekinuta. Najviše od svega mi je nedostajalo
to da tako utopljena pokušavam da pratim njeno disanje. Dubok uzdah, kratki
izdah, dubok uzdah, kratki izadah... Pratila bih je par minuta, pa bi moje malo
srce počelo ubrzano da kuca jer nije moglo da zadrži taj tempo, pa bih stala na
par trenutaka i onda opet. A mama, čak je i u snu osećala da se nešto događa,
pa bi me jače prigrlila i počela ljuškanjem uspavljivati.
Sve te sitnice dođu
do izražaja kad neko ode.
Ali ti ne bi znala
to. Tebi niko nije otišao.
Ti si mnogo pre
ostavljena sama, tuđom krivicom, sa
namerom. Ne znaš kako je to kad te bude za školu, pa moliš za još par minuta
sna. Ti si ustajala pre svih, i bila ona koja budi. Ne mogu te podsećati šta je
fer, a šta ne, verujem da ti je život dovoljan podsetnik za to.
Ovo pišem želeći da
ti kažem da još nije gotovo. Znam da sam ispala bezobrazna ostavljajući te
samu, puštajući druge da te odgajaju kao svoje dete, veruj mi prethodnih
dvadeset i pet godina ni meni nije lako. Dugo mi je trebalo da te nađem, a sad
kad sam te našla ne znam da li želiš da me uopšte i upoznaš. Znam da je ovo
previše, ali htela sam ti dati slobodu da se ti meni javiš. Razmisli. Sačekaj.
Biću u obližnjem
parku svakog dana od dva do tri popodne, počevši od danas. Ako ikad poželiš
mamu natrag volela bih da se pojaviš.“
Srdačno Sofia
Tibodou
Pročita pismo
još
jednom,
okrenu ga
sa
svih
strana,
duboko uzdahnu,
a
zatim se
uputi u potragu za
fenom.
Sve si bolja i bolja. :} Nisam dugo cituckala tekstove s blogova koje pratim, jos od kad sam obrisala svoj blog, i bas mi je drago sto sam se vratila i sto vidim koliko si napredovala. Svaka cast!