Obično neobičan
Објавила Puff , понедељак, 7. јануар 2013. 14:46
Mušica je letela nisko oko
stola, a zatim se nonšalantno spustila na parče princes krofne koje je trulilo
na tacni. Šetkala se tako, sisajući slatki sok šećera u prahu kada joj je život
prekratila ogromna šaka, praveći od nje gnjecavu mrlju. „Smradu mali“
prokomentarisa vlasnik ruke i obrisa gorepomenutu o izbledele kratke pantalone,
a zatim istom rukom zapali već spremnu cigaru koja mu je visila na usnama. Okrenuo
se na svojoj direktorskoj stolici, zamahno pikslom, razbivši pritom prozor kroz
koji je na kraju i skočio.
Komšinica gospodina koji je
izvšio samoubistvo je upravo tad šetala kera, vukući ga sa pločnika jer je
pokušavao da urinira ispred ulaza zgrade. Nažalost u njenoj odluci ju je
prekinulo telo koje palo sa neba pravo na njenu bebu u obliku psa, ostavljajući
je da vrišti u čudu.
A sve se činilo kao normalno
jutro. Ustao je, seo unatraške u svoju kožnu stolicu i započeo dan. Viljuškom
je zgrabio ostatak kornfleksa potopljenog u mleko, pokušavajući da pokupi sav
sos sa dna činije, dok je kroz zvučnik išla melodija konceptualnog orkestra iz
Poljske.
Obukao je svoje najbolje krzneno odelo, udahnuo
duvanski vazduh koji je izlazio kroz prozor I zakoračio u svet.
Sunce je već bilo viskoko na nebu dok je gazio
gumenim čizmama, neizbežno ih lepeći za asfalt koji se topio, pogledom ispod
naočara gledao na svet. Udario je par prolaznika crnim kisobranom i umetnički
posmatrao okolne zgrade. Sve u svemu ispunjeno popodne stvarima običnim za
njega.
Dok se vraćao u svoj zamagljeni stan sudari se
sa galantnim gospodinom u crnom odelu. Čovek ga odmeri od gumenih đonova na
čizmama, pa sve do vrha peruške koja mu je visila sa šešira, i blago, više za
sebe no za svet, prokomentarisa: „Pozeri, svi vi čudaci ste isti.“
Naš junak ga sa dozom prezira pogleda, a zatim
nastavi putem kući. Satima je sedeo u svojoj fotelji, besenći, razmišljajući i
trazeći izgovore. On da bude pozer, kako je uopšte moguće da nekome to i
proleti na dnu uma. On je takav kakav je, čudan, sam od sebe. Nije on neobičan
zbog drugih. Ne nosi on modu 50'ih godina zato jer želi da ga primete, nikako!
Nije isti, uvek je bio drugačiji, ne zato jer je želeo, već je to jednostavno
bilo tako. Pobogu!
Onda, posle dužeg vremena
shvati da u stvari taj čika možda i jeste bio u pravu. Skinu sa sebe znojav kostim
i obuče šorc i majicu, a zatim se pogleda u ogledalo. Izbušeno lice je
posmatralo sebe, istovremeno davajući zamišljen i izgubljen pogled.
Duboko uzdahnu i vrati se natrag u fotelju.
Mušica, koja mu je do sad kružila oko glave lagano je sletela na parče
povarenog deserta koje je stajalo na stolu pored.
Постави коментар