Apsurd
Објавила Puff , среда, 26. март 2014. 18:12
Kažu da nije toliko loše kad se
navikneš. Mark je, doduše, najgori. I samoća. Onda razmišljaš da li si živ ili
mrtav, na kraju ti bude svejedno kako to nazivaju, jer šta god da jeste
zarobljen si i to je što je. I biće do beskonačno.
Beskonačno i ne zvuči mnogo dok
ne razmisliš, nema kraja. Ovaj delić je neograničeni deo vremena u mraku i
ništavilu. Razmišljaš prvo. Ustvari prvo paničiš, pokušavaš da se pomeriš, da
vištiš. Pa se smiriš, racionalno sagledaš, probaš da omirišeš, saznaš bilo šta
što bi moglo da ti pomogne, izbavi te. Probaš da prekineš disanje, pa saznaš da
nisi ni disao. Samo tako crno u nedogled, i misliš, i misliš. I setiš se svega
čega nisi mislio da ćeš se setiti. Onaj glupo ružni dan pre deset godina kad ti
je ker izvršio nuždu na kućnom pragu, odvratni seks u javnom wc-u, svih
propuštenih autobusa ikad. Svega se setiš, i prevrneš preko mozga toliku
količinu informacija koju nikad u životu nisi sanjao da hoćeš. Ali to na kraju
samo imaš i da radiš. Pa kad prestaneš da se sećaš počneš da filozofiraš,
umišljaš i paranoišeš. Uh, paranoja je ipak najgora. Strah od svega, strah od
ludila, od beskonačnog ludila gde ne možeš da pobegneš od sebe. Ako nisi mogao
sam dok si bio živ kako ćeš moći sada, kada si beskonačno to - sam. Da se skupe
najveći pisci i mudraci ovog sveta ne bi umeli da opišu to panično saznanje. Gradacija
onog sna gde dozivaš roditelje, a bez glasa si. Panika, sirova i životinjska
panika koja se nalazi u ćošku, a lovici dolaze sa puškama i mrežama. I nema
kraja. Gospode, nema nikakvog kraja! A ni milijarditi deo nisi prošao. Tako je
bilo. Mnogo gore. Prošlo je mnogo vremena, činilo se godine. I opet optimizam,
probam da se tresem, da vičem i molim za pomoć. Da migoljim glavu, da osetim
ruku, pomerim istu i lupim sebi šamar.
Stade šuškati. Mrak poče
šuškatI! Mrak ne šuška, mrak treba da bude tih. Ali ovaj mrak je šuškao, jače i
jače. Kao proleće i padanje jabuke, kao pihtija, mrak se tresao, i šuškao, i
krckao nevidljive orahe preda mnom! I čuh zvuk, ne šuškanje, nego šnir! Šnir,
neko je šnirao nešto! Pokušah u glavi da zamislim podizanje, ali ne znam da li
je u mraku bilo čitavo moje telo ili samo moja glava. Šnir je i dalje šnirao.
Glasovi, pravi glasovi ljudi,
nešto su šaputali. Glasovi nisu bili u mojoj glavi, bili su spolja, kao da nas
je delilo to isto krckanje i šuškanje. Na kraju svetlost! Ponovno rođenje! Bela
linija svetlosti i vazduh, svež vazduh i jasan glas: "Milane jebote, zovi
glavnu sestru, baba u mrtvačkoj kesi je jebeno živa!".
Постави коментар