Dezerter
Објавила Puff , субота, 26. октобар 2013. 21:55
-Ko se na mleko opeče taj i jogurt duva. Nisu
te kući učili to?
Dečak ga pogleda zbunjeno. –Ne.- Nastavi da
udara čekićem o pod, tik uz sveže razbijeni prst koji je slabašno krvario
dobijajući modro plav nokat.
-E sad je dosta!- Starac ustade i ote malom
čekić, ostavi ga visoko na policu da dečak ne može da dohvati, a zatim se vrati
za kuhinjski sto, vrteći novine u rukama.
-Dosadno je- Klinac zastenja- Pričaj nešto!
Deda ga odmeri preko naočara za čitanje, zatim
presavi novine na pola.-Da pričam? Dobro, sedi za sto, sad ću da ti ispričam
priču.
Dečačić ustade i sede za sto toliko visok da su
mu samo oči virele iznad njega.
-Pa ovako...
Pre mnogo godina, dok je tvoj deda bio mlad na
svetu je bio rat. Toliko veliki rat da su svi vojnici ovog sveta učestvali u
njemu. Crni, beli, stari, mladi vojnik, svi su bili u jednom redu, boreći se
protiv velike sile. I tako zbijeni u rovovima, daleko od kuće svaki vojnik je
imao samo drugog vojnika da ga čuva i da mu bude prijatelj. Tako i tvoj deda. U
ratu sam upoznao svakakve ljude. Dobre, loše, izdajnike, secikese, lopove,
mislioce, plačljivce i još puno puno njih. Jedan od njih bio je moj ratni drug
Miša. Miša je došao iz unutrašnjosti, sa velike farme još na početku rata. Sa prvom
objavom dobrovoljno se prijavio da brani državu u prvim redovima. Tu sam ga i
upoznao. Dok su gasne granate letele po bojnom polju moju gas masku je zakačio
geler. Bez gas maske teško da bih preživeo taj napad. Ali srećom blizu mene se
zadesio Miša koji je iz svoje torbe izvukao novu gas masku i dobacio mi je.
Tako mi je spasao život. I od tad bili smo najbolji prijatelji. Naredne dve
godne šetali su nas uzduž i poreko, korz čitavu zemlju, rat je naveliko besneo,
a suparničke sile su pobeđivale. Znaš, teško je boriti se protiv ako u svojim
redovima postoje loše karike. Mnogi vojnici pucali su pod pritiskom i prelazili
na protivničku stranu, ostavljajući svoju državu kao staru krpu. Strah natera
čoveka na strašne stvari.
Nedugo pošto smo prebačeni na zapadni front,
par mladića je dezertiralo, ali su ih uhvatili u obližnjoj šumi i odveli na
vojni sud. Upoznao sam par seljana koji su nam davali krompire i hleb za vojnu
opremu, poput vojnih šatorskih krila i švajcaraca. Ubrzo sam primetio da mi je svakoga
dana nestajao po jedan predmet. Kaput, pojas, metalna boca za vodu, i tako
redom. Odah prmetih kako Miša svakoga dana dobija sve veće i veće porcije
hrane. Kad si u vojsci stvari koje ne bi inače primetio i povezao odmah ti sinu.
Odlučio sam da ga pratim jedne večeri dok smo odmarali u selu nadomak granica.
Našao se u mraku uličice sa meštaninom i dao mu nešto, a ovaj mu je za uzvrat
predao kesu krompira. Presreo sam tog seljaka i kod njega našao sat, moj sat
koji mi je otac dao pre nego što sam pošao na ratište.
Par dana sam razmišljao šta da radim i da li da
ga prijavim nadređenima, ali hteo sam da verujem da to nije činio iz zle
namere, već iz samog straha od gladi i nemoćnosti koje rat proizvodi.
Jednostavno sam rešio da se odaljim od njega, u sebi mu želeći sve što pravi
prijatelj može poželeti prijatelju. Prijavio sam se za prekomandu i prebačen
sam na drugi front gde sam i dočekao kraj rata.
Par godina kasnije sam sretnuvši druga iz
jedinice saznao da je Miša dezertirao par meseci pre kraja rata, izbegao na
neprijateljske teritorije odavši im vojne tajne koje je znao. Tim delom je
postao državni izdajnik, pa je kasnije gonjen, ali nikad nisam saznao šta se sa
njim na kraju zbilo. I uvek me je gonila misao šta bi se dogodilo da sam ga
prijavio. Bio sam mlad i naivan. Ali dobro, ko se..
-na mleko opeče, taj i jogurt duva.- dovrši
dečak.
Deda se nasmeja i potašpša ga po glavi.- Dobro
je da si barem nešto slušao. Hajde sad da zovemo baku da nam sprema ručak.
-Važi. Ali da mi vratiš čekić.
- Vidim da i ti neke stvari učiš na teži
način.- Nasmeja se starac.
Постави коментар