Omlet i žuta keramička posuda

Објавила Puff , понедељак, 6. март 2017. 23:40

Prošle su već dve nedelje i idalje je tu. Sedi u ćošku, gleda Prijatelje i plače. Gleda kroz prozor ogrnuta ćebencetom i plače. Sluša Peti Smit, lista slike na telefonu i šmrca. Jebeno prestani da plačeš! Prestani da šmrcaš i da sliniš po kauču i idi već jednom!
Stojim za šankom i spremam omlet. Bože, od svih stvari najbolje znam da spremim omlet. On bude tako mekan i vazdušast. Dodam malo peršuna, ili cimeta, ako je sladak, i uvek ga jedem uz šolju mleka. Naspem malo omleta u svoj zeleni tanjir, a njoj u bordo (to joj je omiljena boja), pa ga žvaćkamo dok na laptopu gledamo kratke stendap skečeve. Ona povremeno šmrkne, pa suza kapne na delić belanceta koji se nije dobro umutio pa u moru žutog omleta izgleda kao maršmelou koji se davi. Čudno je jer znam da je slan omlet, pogotovu kad njene suze padaju preko.
Petnaest dana kasnije, ona i dalje plače umotana u ćebe, tamo u kupatilu. Gleda u četkicu za zube i suze joj se slivaju niz lice, dok joj iz nosa visi ljigavi slinac. Priđem, uzmem toalet papir i obrišem joj nos. Možda nije trebalo, počinje da jeca i trese se kao usisivač, pa sam primoran da je zagrlim jako i mazim po kosi. Majica mi je mokra, ali ona se smirila.
-Znaš, prošlo dosta od raskida. Desilo se, jebiga, moraš da kreneš dalje. Bar malo.
Jeca ritmično i čapka rupicu na mojoj majici.
-U pravu si, moram.
Udahne duboko i pusti me.
-Moram.
Dva dana posle incidenta u kupatilu, sedi na kauču i gleda japanski crtać, malo se razveselila. Stan odzvanja veselim prizvukom koji japanski jezik ima. Nudle se puše iz žute keramičke činije i ona ih, kao da nisu uopšte vrele, njopa i srče.
-Ej, znaš da moraš da nastaviš dalje? Ti si jaka, znaš? Biće okej sve.
Pauzira crtać i gleda me netremice, sa praznom činijom u ruci.
-U pravu si, moram.
Okrene se i nastavi da gleda, jecajući.
Prišao sam joj to jutro. Zastao sam na tren i osmotrio. Desna noga joj je virila ispod ćebeta, malo je balila po jastuku, a na podu su šarene čarapice pravila nered.
-Hej.
Cimnula se. Kosa joj se podigla sa jedne strane, a na obrazu je imala brazdu od jastuka.
-Moraš da ideš. Dosta je.
Počela je teško da diše.
-Ne, molim te. Još malo.
-Ne može više. Vreme je da ideš.
Plakala je sumorno i tresla se. Trudio sam se da ne odustanem.
-Moraš da ideš.
Nije mogla. Jecala je sve više i više. Nisam mogao da je gledam. Uzeo sam jaknu i krenuo ka vratima.
-Kad se vratim želim da dođem u prazan stan. Raskinuo sam sa tobom pre više od mesec dana, idi kući.
Izašao sam i šetao blokom. Baš mi je bilo teško. Kao ogroman kamen koji se spustio na srce pa priteže i smanjuje dotok vazduha u pluća. Kao kad se najedeš, a ja sam se najeo tuge, pa ništa drugo nisam osećao.

Vratio sam se u prazan stan. Otišla je, a pre toga oprala keramičku posudu. Bila je nedelja, na televizoru je išao NBA. Seo sam na kauč i prigrlio njeno ćebe, mekano i vazdušasto kao omlet koji smo jeli.

| 1 коментара

О вампирима или Како су се равничарске крвопије домогле власти

Објавила Puff 13:39

Биоскоп Славица је једно од главних обележја Карабурме, ваљда зато што се налазио у самом центру (ако Карабурма има центар), тик уз парк. Напуштен годинама, овај биоскоп зврјао је празан, служећи као одлично место за графите локалних мангупа. Када су мештани овог насеља тог јутра прошли кроз парк на путу ка својим пословима и обавезама, свако од њих се зачудио новом графиту који је поносно ширио мирис свеже боје.
Графит Мала Колумбија са десне стране Славице је нестао, а уместо њега је сијао нови, већи испис – Мала Трансилванија. Ти мангупи никад нису били јасни старијој популацији. Само, овај пут то нису били обични мангупи. Ови су узимали нешто више од пакета сканка од локалног дилера.
Вампири су врло познати нашем народу, али како време пролази они све више падају у заборав. Некад су се вукли по воденицама, заобилазили домаћине што су волели чен лука уз јутарњу ракију, и ратовали са дрекавцима којих су шуме и шумарци били пуни. Данас, ћете вампире срести само у северним деловима Србије, како очијукају са комшијама на граници. Зато нико није поверовао да су се баш та мистична бића настанила у напуштеном биоскопу, уносећи страх на Карабурму.
Сумња се да су војвођанске крвопије дошле из Панчева, преко Панчевачког моста, па поред печењара тамо код Вука Врчевића ширећи се горе ка Војводе Мицка, сувише троми да би отишли чак до Миријева.
Данашњи вампир не изгледа нимало као они који су плашили свештенике по манастирима и крали овце по планинама. Румених образа, онижи и округласти, сматра се да је деловање равнице искоренило неке гене који су их чинили витким и покретним. Данашњи вампир може само да машта о пентрању по дрвећу и ношењу жртве на врх звоника.
Да се вратимо на Карабурму.
Услед навирања нових становника стопа криминала је драстично опала, па су се власти, охрабрени овом појавом, осилили да пожеле добродошлицу равничарским крвопијама. Понуђени су им станови где су живели у групицама, паркинг места, чак су им превидели и нестанке појединих обичних грађана. Шта је један живот наспрам стотине угашених криминалних радњи?
Крај се није назирао. Сви су били срећни. Криминал сузбијен, а власт срећна јер је учинила нешто за своје место. Нажалост, нису мислили на то шта ће се догодити када нестане дилера, а дебељушкасти вампири опет огладне.

У последњих неколико недеља примећени су вампирски облици и обележја по Миријеву, Палилули и Вишњици. Очекују се изјаве надређених и извештај о са терена.

| 1 коментара
Пријавите се на: Постови (Atom)