the Fabrika

Kažu da nije toliko loše kad se navikneš. Mark je, doduše, najgori. I samoća. Onda razmišljaš da li si živ ili mrtav, na kraju ti bude svejedno kako to nazivaju, jer šta god da jeste zarobljen si i to je što je. I biće do beskonačno.

Beskonačno i ne zvuči mnogo dok ne razmisliš, nema kraja. Ovaj delić je neograničeni deo vremena u mraku i ništavilu. Razmišljaš prvo. Ustvari prvo paničiš, pokušavaš da se pomeriš, da vištiš. Pa se smiriš, racionalno sagledaš, probaš da omirišeš, saznaš bilo šta što bi moglo da ti pomogne, izbavi te. Probaš da prekineš disanje, pa saznaš da nisi ni disao. Samo tako crno u nedogled, i misliš, i misliš. I setiš se svega čega nisi mislio da ćeš se setiti. Onaj glupo ružni dan pre deset godina kad ti je ker izvršio nuždu na kućnom pragu, odvratni seks u javnom wc-u, svih propuštenih autobusa ikad. Svega se setiš, i prevrneš preko mozga toliku količinu informacija koju nikad u životu nisi sanjao da hoćeš. Ali to na kraju samo imaš i da radiš. Pa kad prestaneš da se sećaš počneš da filozofiraš, umišljaš i paranoišeš. Uh, paranoja je ipak najgora. Strah od svega, strah od ludila, od beskonačnog ludila gde ne možeš da pobegneš od sebe. Ako nisi mogao sam dok si bio živ kako ćeš moći sada, kada si beskonačno to - sam. Da se skupe najveći pisci i mudraci ovog sveta ne bi umeli da opišu to panično saznanje. Gradacija onog sna gde dozivaš roditelje, a bez glasa si. Panika, sirova i životinjska panika koja se nalazi u ćošku, a lovici dolaze sa puškama i mrežama. I nema kraja. Gospode, nema nikakvog kraja! A ni milijarditi deo nisi prošao. Tako je bilo. Mnogo gore. Prošlo je mnogo vremena, činilo se godine. I opet optimizam, probam da se tresem, da vičem i molim za pomoć. Da migoljim glavu, da osetim ruku, pomerim istu i lupim sebi šamar.

Stade šuškati. Mrak poče šuškatI! Mrak ne šuška, mrak treba da bude tih. Ali ovaj mrak je šuškao, jače i jače. Kao proleće i padanje jabuke, kao pihtija, mrak se tresao, i šuškao, i krckao nevidljive orahe preda mnom! I čuh zvuk, ne šuškanje, nego šnir! Šnir, neko je šnirao nešto! Pokušah u glavi da zamislim podizanje, ali ne znam da li je u mraku bilo čitavo moje telo ili samo moja glava. Šnir je i dalje šnirao.

Glasovi, pravi glasovi ljudi, nešto su šaputali. Glasovi nisu bili u mojoj glavi, bili su spolja, kao da nas je delilo to isto krckanje i šuškanje. Na kraju svetlost! Ponovno rođenje! Bela linija svetlosti i vazduh, svež vazduh i jasan glas: "Milane jebote, zovi glavnu sestru, baba u mrtvačkoj kesi je jebeno živa!".

(Obrisao se bio ovaj post, a drag mi. Nekako.)

Nešto sedimo u sobi i čavrljamo o nostalgiji.

Onako u krug, na izubijanom hladnom parketu, svako gleda u svoj život. Pa pominjemo to šta je nostalgija, i redom, kao čavke ponavljamo: Nostalgija je to kad ti neko nedostaje, kad ti nešto fali, onako sa melanholijom.

Prolazim rukom po hrapavom podu i sećam se kad sam krišom uzimala mamine štikle i bez njenog znanja trupkala po stanu. Ili onda kad je tata doneo pogo štap iz inostranstva, umesto plate. Izubijali smo čitav stan njime. Brat je crvenim ružom preko čitavog zida u dnevnoj sobi nacrtao ogromnu kuću, sa suncem i dvorištem i dočekao mamu sa osmehom. Ona njega sa prutom. I dalje iznad vrata stoji par ružičastih fleka. Negde pored kvake mali vanzemaljac vreba, neuspeli pokušaj skidanja nalepnice sa pakovanja ljigavaca kupljenog na ekskurziji. Baka je taj dan završila u bolnici, a vanzemaljac ipak ostao na vratima.

Slažemo se da se nostalgija razlikuje od osobe do predmeta. Razlikuje se i od vremena do vremena. I svi se slažemo da je to zato jer čovek pamti samo lepe uspomene. Ružne valjda gurneš u neki zapećak i zazidaš duplom količinom cigli. Daleko od svega.

I tako, neko pomene osobu, neko pomene čitavo društovo, neko pomene domovinu, a neko razdoblje. Sve se to stopi u jedno i postane nedostajanje.

Meni ne nedostaje ništa. Nemam nostalgiju. Ni za čim.

Ponekad.

Neodstaje mi ona lipa kod gimnazije što su je isekli. Kurvari.

Nedostaje mi baka umesi hleb pa zaboravi da stavi kvasac, pa to nazove lepinja.

Nedostaje mi da se peške vraćam kući u tri sata ujutru.

Nedostaje mi da krijem od mojih da pušim cigarete.

Nedostaje mi da saznam za bend Nirvana pa da im se danima divim.

Nedostaje mi da sedimo i da pričamo kako će nam super biti na fakultetu.

Nedostaje mi da idem na Čemernicu na kupanje.

Nedostaje mi moj babeći džemper.

Nedostaje mi prvi deo Harry Potter knjige.

Nedostaje mi da mama gleda tv, a tata čita novine, a brat poludrema na ugaonoj.

Ali ne uvek.