the Fabrika

Ležao je poduprt nasipima zemlje i posmatrao nebo koje se crvenilo usled vazdušnog napada. Zima mu se odavno uvukla pod kožu i u kosti pa je drhtanje vilice bilo uobičajna nužda na koju se nije osvrtao. Podiže kragnu šinjela visoko i uvuče glavu pod nju tako da mu je samo orlovski nos osećao udar mraza koji je upravo šibao preko rova. Naređenje je stiglo pre desetak minuta, sada je samo čekao da mu donesu potrebno oružje i municju. Opet se presabirao i slagao misli po glavi. Naređeno mu je da se pošalje napred, dublje među protivnički tabor, na jedno uzvišenje koje je slabo čuvano i da tu sa snajperom puca na sve što se mrda. Nije mu se nimalo sviđala ideja da bude opkoljen svim tim dušmanima u skoro bezizlaznoj situaciji, ali takođe nije mogao protiv reči koju izdaje nadređeni. Da se samo nije pročulo da je on jedan od najboljih preživelih strelaca u vodu sada bi se povlačio preko zamrznute reke sa ostatkom jedinice.

Prašinar, sa rukom zamotanom krvavim zavojem, dopuza do njega i ostavi mu pušku i par kutija metkova, dobaci mu uplašen pogled i pobeže natrag dok su šrapneli fijukali u blizini njihove glave.

Duboki uzdah i započe šunjanje među rovovima.

Trebalo mu je dobrih sat vremena da se probije do prvih protivničkih grumena zemlje, a odatle još petnaestak minuta bešumnog provlačenja kroz šiblje, smrznutu zemlju i modre leševe.

Napokon, bojažljivo, poput nekog zeca šćućurio se na vrhu određenog uzvišenja i potražio preko potreban zaklon. Tu, osim zaleđene zemlje i par kamenova, nije bilo ništa što bi mu pružilo utočište. Na kraju primeti malo deblo koje je granata raznela, zavuče se ispod njega i uzdahnu, puštajući da mu hladnoća pocepa pluća, prpremi pušku i kroz nišan uze posmatrati okolinu. Sve je bilo u potpunosti isto kao i na strani njegove vojske. Leševi, naduti od gasa, pusto zemljište, traljavo napravljeni rovovi, i samo poneko drvo koje kao strašilo čami nad bojištem.

Satima se čak ni vetar nije pojavljivao. Nije smeo da skine oko sa nišana, jer je znao da svaki tren u kom nije bio u pripravnosti može značiti smrt nekom od njegovih saboraca. Ponovo, kao što bi mu se svaki put dešavalo, oseti miris duvana i želja za cigaretom preraste iz pritajene u divljačku toliko da su ruke počele da se tresu.

Uze razmišljati o nečemu drugom, samo da bi smirio svoju svest. Prisećao se trešnje u dvorištu, mirisa pokošenog sena, bilo šta što bi mu skrnulo misli sa pustare u kojoj se nalazio.

Sa druge strane nišana nešto se pomeralo, i vojnik se ukoči od straha i naleta adrenalina. Na samo par metara od njega grumenovi zemlje su se ritmično odranjali odavajući priliku koja je pokušavala da se prikrade. Repetira pušku i pričeka da se ukaže prilika za hitac. Senka se približila na samo par koraka i tek tada se malo uzdiže i oda svoje prisustvo. Pucanj se prolomi kroz mrak.

Iskobelja se ispod debla i skliznu do tela koje se pušilo i treslo u trzajima. Dečak kome ni brada nije propisno rasla je krkljao i kolutao očima ispuštajuči život svakim izdahom. Prepoznao ga je. Jedan od onih koje su pokupili i ubacivali u jedinice ne zbog svoje veštine već zbog brojnog stanja. Uglavno su ih slali kao kurire, da prenose hranu i informacije između vodova. Ovaj je bio u njihovoj jedinici, zapamtio ga je po riđoj kosi i tome što je često ridao u najmračnijem uglu rova, dozivajući mati. Sigurno su ga poslali da mu donese parče hleba i odrezak u konzervi ili da mu javi da se naređenje promenilo.

Dugo je sedeo kraj dečakovog tela i tiho plakao, moleći ga za oprost.

Deset godina kasnije.

Prosedi čovek se klatio u stolici posmatrajući parče zida ispred sebe.

Koliko god da se trudio da zaboravi slike rata su ga proganjale noćima, dok bi kupovao hranu, pratio decu u školu, uvek su bile uz njega, disale mu za vratom, poput nekog krpelja, polako mu sisale razum.

Jedno vreme je išao kod psihoterapeuta na razgovore, pokušavao da ne obraća pažnju, ali dok je sedeo sam dečak koji je tiho umirao na njegovim rukama se vraćao iznova i iznova.

Ustade, i posrćući se uputi ka spavaćoj sobi. Tamo, na bračnom krevetu gde je provodio noći sa svojom ženom, živeći život drugačiji nego na bojištu, ga je čekao revolver.

Poljubi sliku žene koja je stajala na stočiću pored kreveta, a zatim iz fioke izvadi kutiju sa metkovima.

Kao i deset godina ranije pucanj se protegnu kroz noć ostavljajući za sobom par noćnih ptica koje poleteše ka nebu.

(Hvala baki Boji što je ispričala svoju priču i dozvolila da je pretočim u tekst.)

Sedeli smo u sobičku dok su napolju staklene perle igrale po travi. Čitava prostorija je bila uređena tako da vraća nenamerno u prošlost, a miris kafe se nostalgično šetao kroz vazduh.

-Bako, ispričaj kakoj je sve to bilo pre, kako si upoznala Milana.

-Pa to ti pričam svaki put! Zar je moguće da si zaboravila?

-Nisam, ali lepo je to, to vaše vreme. Sada toga nema.

-Nema, sad je sve novo i novo. –promrmlja sebi u bradu, dok je ruke spokojno spuštala u krilo.

On je bio seoski mangup, vršljao tamo i vamo. Dugo je išao sa mojom rođakom, pa je tek onda primetio mene. Došao je tako, jedan dan, sav važan, i rekao da je ozbiljan i da bi me ženio. Pa morala sam da razmislim da li bih se uopšte i zabavljala sa njim, kome treba mangup i švaler! Naposletku sam pristala, ali sam mu odmah postavila uslov: „Ako misliš da se zabavljamo ne smeš da me pitaš da li smeš da me poljubiš, ako to učiniš odmah prekidamo!“ I nije me ni pitao do udaje. Nema više tako nešto kod vas mladeži...

Zamislila sam se, u pravu je, nema. Sada je sve sad i odmah, strpljenje se izgubilo onog dana kada smo shvatili da imamo pet minuta odmora, a još sedmoro njih ispred u redu za kifle, i da ćemo verovatno ostati bez doručka.

-A prosili su mene i drugi. –nastavi melanholičnim glasom Boja.

Jedan je čak iz Niša doveo čitav vašar ljudi kod moje majke da bi me prosili. Kao da je ona odlučivala. Nisam htela nikog drugog pa nisam! Taj neki, vojno lice, šarmantan i zgodan, a još me ubeđuje: „Mi ćemo ručavati samo po kafanama, ima da se još ugojiš.“ Tad niko nije voleo mršavice. „Pa ja ne želim da se gojim.“ Opasan je bio: „Pa okupaš se u Niškoj banji, pa oslabiš koliko želiš, ta voda to čini.“ Moj odgovor bi i zauvek bio ne. „E stvarno si blesav, pa što bih se gojila pa slabila kad sam ovakva taman.“ Na kraju je posustao. „Znači to je negativan odgovor?“ Mogao je da shvati kako želi, ali za mene nije postojao.

Neki, dvanaest godina stariji je isto dosta puta svraćao. Umalo da me udaju za njega da nisam čula razgovor njega i mati. Pobegla bih sigurno da me je ubeđivala, ali nije, čak je i na moju opasku da se ona uda za njega prećutala.

Nisu moji voleli Milana. Prosio me je na proleće, ali mati nije dala. Rekla mu je da sačeka do jeseni jer se već moja sestra udala, pa ja nisam imala miraza. Šta je tad bio miraz, puna kola dronja! Samo je tražila izgovore. A on je rekao da će sačekati. Upornost se isplati ako znaš kad i zbog koga biti uporan.

Dok je Boja mešala kafu sa vodom zbog svog slabog srca, pomislih kako se i to danas izgubilo. Upornost. Čim naletimo na prvu prepreku posustajemo. Krenemo linijom manjeg otpora i ubeđujemo sebe da tako treba. Zašto zaraditi za čokoladu obavljajući kućne poslove kad ćemo sa par krokodilskih suza dobiti istu. Pa i ako ne dobijemo ubedićemo sebe da nam trenutno ni ne treba i zadovoljiti se kockom šećera.

-Došla je i ta jesen brzo. –zagleda se kroz prozor, pa ubrzo nastavi...

Mi smo se, eto do tad zabavljali godinu dana, a malo njih je to znalo. Morali smo da se krijemo od mojih, pričali po partijskim sastancima, zavlačili se po šumarcima, da niko ne zna.

Na kraju je došao kod moje mame da traži moju ruku, i opet bezuspešno. Opet se moja mati izvlačila na miraz, kako je to posleratno vreme teško za sve i da ne želi da se njena kćerka muči. On se tu razgalio i pripretio joj da će me ukrasti. Niko mu nije ni verovao, ali iz pripravnosti su rešili da me pošalju u Titovo Užice, da me sklone od njega. I dan pre nego sam trebala da pođem mati mi popakuje stvari u paket, i ode na partijski sastanak. Milan skupio naroda ispred svoje kuće i čeka da ostanem sama. Čekali su podosta, ali čim mi je i ujak zamakao za brdo došli su pod moj prozor i ukrali me. Nikad srećnija nisam bila! Bosa sam dotrčala do njegove kuće, evo, na ovoj česmi sam prala noge.

Ima dosta godina od kad je umro, ali voleo me je do poslednjeg dana. Sad, opet kad bude lepo vreme ići ću da mu zapalim sveću i odnesem cveće na grob. Znaš ti mene i cveće.- prestla je sa pričom i zagledala se u svoje drhtave ruke.

Dosta sam ti dosađivala pričama, kad počnem ne znam da stanem. Malo sam se i zamorila. Dođi ti opet sutra pa ću ti pričati kako je pradeda Čile prešao Albaniju pešice, sad bih da odremam malo.

Izađoh napolje i zagledah se u nebo. Nevreme je odavno prestalo, još samo poneka kap je žurno hitala ka zemlji. Neverovatno je bilo to koliko su se naša vremena razlikovala, i koliko je tada sve bilo čistije, prostije i sa mnogo više ljubavi. Kažu da tehnologija popravlja i olakšava život. Nikako! Tad si znao ako te neko voli da će biti tu doveka i da te sigurno voli. Sad možes samo da baciš pasulj, da ga bledo gledaš i da proklinješ što ne znaš da proričeš sudbinu.

Lakše mi je sa knjigama nego sa ljudima. Njih barem mogu da shvatim.