the Fabrika

Ne dešava se svaki dan na ovom svetu da vreme stane. To nije nešto što se uopšteno i dešava na Zemlji, bilo kad, bilo gde. Ali, eto, dođe tren da vreme mora da se zaustavi barem na kratko i ondah, poput zakasnelog voza, pohita ka svom cilju.

Bilo je kasno veče u gradiću na obronku šume. Šuma, kao i svaka druga, slala je umirujuće zvuke pritom uspavljujući tih par stotina stanovnika koji su vladali ulicama. Huk se prenosio čak i preko druge strane reke, nošen vetrom sa obala. Odjednom čitav grad se umirio. Vreme je stalo na par minuta. Pokušaću najbolje što umem da opišem par scena zaustavljenih tim fenomenom.

Nikakav šum se nije čuo kilometrima u daljinu, čak i miševi, redovni gosti u ambarima, nisu grickali svoje porcije pšenice. Prašina, podignuta silinom zaprežnih vozila, je mirovala u vazduhu dajući magličast izgled ulicama. Voda koja je prosuta iz lavora vlasnika krčme je visila u prostoru poput mokre krpe na žici dok je iza nje vlasnik gostionice pravio mrke ekspresije od dima od cigarete koji mu je pre par momenata ulazio u oči. Nasuprot tom prizoru bledi mladić je prekinut u udvaranju pegavom devojčetu. Ono što on tad nije video je to da je ona preko njegovog ramena sa čežnjom gledala šegrta koji je metlom čistio ulaz od bakalnice. Upravo iznad tog momčića sa metlom, na naknadno izgrađenoj terasi, stajala je, poduprta laktovima, baba sa čvrsto ubrađenom maramom. Iako krhkog izgleda kao da je uspevala da čuje i vidi sve što se događalo. Par komšinica se upravo svađalo preko tarabe oko poklanih pilića i jednog nebitnog cukova. Vreme je stalo baš u trenutku kada je rumena gospoja vinula saksiju u vazduh sa namerom da pogodi svoju dragu komšinicu.Par pasa lutalica je ležalo ispred mesare željno iščekujući kosti koje niko tog dana nije hteo da pazari. Mušice su se skupile ono njihovih gnojavih rana zadobijenih nemarnim udarcima prolaznika. Izgledali su kao dronjavi džakovi puni slame. Na tremu ispred olinjale kuće sedeo je čiča krivog nosa, u prugastoj majici toliko star da i tada, kada je vreme stalo, je izgledalo da će njegove drhtave ruke svakog trena ispustiti lulu i razbiti momenat na komade.

I ondah prasak! Vreme je opet krenulo sa slivanjem.

Šuma je zahučala kao nikad do tada, miševi su nastavili sa gozbom, reka je tekla u istom smeru kao i do tada. Zaprežna kola su nastavila svoj put dok se prašina lagano slegala po drumu.

Pljusak vode je iznenadio mladi par, a momak je nastavio da čisti prag metlom. Skener baka sa terase se nasmejala okupanoj mladeži, a zatim povukla u svoje odaje da spremi čaj.

Saksija je aterirala tik pored glave nakostrešene komšinice koja se vešto sagnu i pobeže u svoj dom.

Onih par pasa ispred mesare beše rasterano novonastalom bukom tako da su ostali kratki za obed.

Deka nastavi ljuljanje na stolici drhtavim rukama prinoseći lulu ustima.

Svo vreme beše vraćeno u normalu.

Na kraju ulice, na hrapavom stolu u oskudno uređenoj sobi ležao je sat.  Njegove kazaljke su i dalje pokazivale dvadeset i dva časa i osamnaest minuta.

Suva letnja prašina padala je po užarenom tlu, nanesena tapatom stopala. Trupa je marširala neravnomernim korakom ka svom cilju. U prvim redovima probijao se blistavi hrastov kovčeg koga su nosili četiri mladića u crnom, a ispred koga je išao dečačić sa drvenim krstom, pomalo podesćajući na golgotsku scenu. Drugi redovi su rezervisani za unezverenu rodbinu kojoj su čestice prljavštine, dignute sa druma, kupile suze sa lica. Poneki jecaj se probijao kroz taj usireni letnji dan, odavajući razlog skupljanja ove naizgled usporene povorke. Sahrana. Usred sve te tišine i obamrlosti skupina ljudi je odavala počast jednoj preminuloj osobi. Eh, kakva je čast biti u takvoj kutiji, a da čak i ne naslućuješ ko je sve došao da te isprati na onaj najduži put sa kog nema povratka.

Šuma je još davno odlučila da skloni to maleno groblje od pogleda i da mu da intimu potrebnu za ceremoniju kojoj je namenjeno. Vetar je napustio zemlju pa su se sunčevi zraci razlivali terajući vazduh da oteža i zavibrira. Spomenici, večiti staražari, su posmatrali, kao i svaki put, taj događaj i jedino oni su davali svemu tome potrebnu ozbiljnost. A povorka se i dalje micala korak po korak.

Par osoba u crnini je zaostajalo tek da uzme vazduh i da obriše sa sebe ustajali znoj. Poslednji u koloni, oni sa najmanje daha, su vukli nožurde trudeći se da svoje telo pretvore u mehaničke pokrete.

Najednom začu se muzika. Lagani treptaj neke daleke melodije se probijao kroz rastinje. Zvuk je posle par trenutaka postajao sve prisniji i veseliji. Masa se okrete u pravcu melodije. Ispred ogromne gvozdene kapije koja je odvajala mrtvi od živog sveta ležao je sladoledžijski kombi sa kog je dopirala muzika koja je dovlačila kupce kao lampa moljce.  Veliki natpis „Sveža limunada i domaći sladoledi“ je prosto skrnavio celu situaciji sa druge strane limba.

Već vidno nervozni unesrećeni su nastavili marš, da bi par trenutaka potom onaj isti dečačić sa čela kolone prišao prvom drvetu i prislonio krst na njega, a zatim otrčao do kombija i pazario čašu slatke, ledene limunade. Masa se nađe u čudu. Polete par psovki i dozivanja, a zatim jedno po jedno, kao hipnotisani krenuše ka kombiju. Momci spustiše kovčeg na meku travu i zavukoše ruke u džepove da prebroje sitniš. Nakon par momenata ucveljena skupina je ispijala slatki limunov nektar dok ih je na drugoj strani čekao teški kovčeg i krst.

Kako su i otišli, tako su se i vratili, doduše vidno osveženi i orni za ostatak puta do groba. Dečak podiže krst višlje, momci sa elanom poneše drveni sanduk, a ožalošćeni, udareni šećerom, jecaše kao nikad do tad. Iako im je koji put kroz glavu prošla misao da su negde pogrešili, svima je sahrana delovala dostojanstveno i tužno, kao što svaka sahrana i treba da bude. To je barem ispričano onima koji joj nisu prisustvovali.

„Pa reci šta je bilo“, oprezno mu odgovorih.

Klimnuh glavom, „Pucaj.“

21. oktobar

          Pa, eto, ovu su prve rečenice u mom, takozvanom, dnevniku. Nisam pisala dnevnik skoro 15 godina, još od onda kada ga je mama našla ispod mog kreveta i pročitala moje maštarije o Draganu iz osmo-dva. Kad se samo setim! Što mi sad nisu ti dani. Elem, već par dana ne mogu da spavam, ne znam šta mi je. Za tri dana sam ukupno spavala četiri sata. Verujem da je to zbog stresa i napora koji nikako da prođe. Jebeno unapređenje, nikako da ga dobijem! A i Milan se ne javlja već 48 sati. Sigurno je opet zaglavio na Zlatiboru sa dragom mu mamom. Crkla dabogda, kad nam upravlja vezom.

16. decembar

                Za sad je sve u redu. Išla sam na kontrole, rast se smanjio, nema naglih promena, i što je odlično nemam nikakvih bolesti koje bi mogle smetati operaciji, dijabetes ili tome slično. Došli su juče mama i tata kod mene, ostaće do operacije i mog oporavka. Drago mi je da su tu, a čak je i Milan dolazio, verujem da ćemo se pomiriti i provesti ludu Novu godinu. U bolnici. Heh. Osiguranje mi, hvala Bogu, pokriva veći deo lečenja, tako da je i to okej. Ma biće to u redu.