Nesporazum

Објавила Puff , среда, 18. јануар 2012. 00:52


Nebo se gušilo pod letnjim mirisima morske obale. Nausula je sebi čašu vina i posmatrala mesečinu koja je žuborila po talasima.
„Uskoro će jesen, nova sezona lova počinje sledeće sedmice.“ ,obrati  joj se.
„Znam“, pogleda ga kroz zavesu boje mleka, „čim popakujemo svoje stvari krenućemo dalje. Daj, noć je itekako prelepa, ne želim opet istu priču u krug ponavljati.“
„Ne želiš? Ne želim ni ja da umrem u ovako divnim noćima, ali ako se i dalje budemo igrali Aske i vuka svakako ćemo nastradati.“
„Ne brini, uvek je rano za tako mračne misli, a i ti uvek preteruješ.“ Prišla je starom gramofonu i oslobodila melodiju Glena Milera u svet. „A i uostalom, verujem da su večeras neke druge misli poželjnije.“
Plesali su po sobi lomeći zrak nežno poput maslačka, dok su se njegove ruke spuštale niz konture njenoga tela.

Jutro je iznenadilo sve. Došlo je naglo i sa sobom donelo brzinu koju su ostavili tamo, u zaposlenoj javi. Par osoba u savršeno ispeglanim odelima je ušlo u malu sobicu, što je dve osobe koje su se upravo budile prilično uznemirilo.
„Gosopđica Serž?“, upita nebrijani momak u lanenom odelu sa parom naočara na nosu.
Dvoje, još nerasanjenih, ljubavnika se zbunjeno pogleda.
„Da, ja sam.“ odgovori pokrivajući se bež pokrivačem.
„Odlično, Vi i gosopodin do Vas ćete poći sa nama. Slobodno, slobodno odvojte vreme za oblačenje, ne žurimo toliko.“ Seo je na ivicu kreveta i zapalio cigaretu. „Veoma predvidljiv scenario, zar ne Kozmo?“
Debeli momak koji je stajao pored vrata se nasmeja i klimnu glavom.
„Kola su spremna, čekamo samo vas.“ Ustade sa kreveta i baci cigaretu kroz prozor, „Kozmo, pobrini se da stignu sigurno do auta.“ , a zatim izađe iz prostorije.

Dvoje mladih je i dalje zbunjeno posmatralo sve iz sigurnosti svog kreveta.
 „Kako je moguće?“, procedi ona, „Niko nije jebeno znao da smo ovde, samo dva dana nas je delilo od cilja. Neverovatno!“
„Samo se smiri, smislićemo već nešto.“ pokuša da je odobrovolji neubedljivim glasnom, „Moramo smisliti nešto.“

Crni matirani džip je krenuo po ukrcavanju svojih putnika. Par stotina metara kasnije taj isti džip se na trenutak zaustavio ostavljajući za sobom krvavo telo mladog muškarca.
„Nadam se da ti nećeš pokušati da govoriš bez dozvole kao i tvoj ljubavnik“ obrati se gospođici Serž  blednunjavi neobrijani momak, „Mogla bi da završiš mnogo gore nego on.“
Devojka se gušila u suzama pokušavajući da prikrije jecaje.
„Šefe, gospodin je na vezi, želi da Vas čuje. Nije srećan.“ obrati se Kozmo sa suvozačevog sedišta pošavajući da doda telefon svom naderđenom.
„Biće srećan kad čuje koga mu dovodimo.“ nasmeja se momak dok je uzimao telefon.
„Gospodine naredniče, našli smo je, doduše na malo daljoj destinaciji nego što smo pretpostavili ali smo je našli!“
„Našli ste je, kažeš? A sa kime je bila?“
„Pa kao što ste rekli, sa onom svinjom od Resberija. Našli smo ih u krevetu. Njega smo se rešili, kao što ste nam naredili.“
„A reci ti meni, dragi Voti, da li ti je ikada palo na pamet da upitaš gospodina Resberija da li je to zaista on? Ili kojim slučajem da temeljnije pročitaš pismo koje ti je uručeno?“
„Gospodine, nije bilo potrebe za njegovim indentifikovanjem, ona je potvrdila i odgovorila na potrebna pitanja.“
„Sušaj sad veoma pažljivo. Da si kojim slučajem detaljno pročitao pismo saznao bi da je gospodin Resberi nem, a po onom što mi je Kozmo malopre rekao taj vaš misteriozni putnik je bio veoma glasan. A sad reši zagonetku koga uopšte imate u vozilu, i ako čujem za još jedan tvoj ispad polomiću ti noge pijukom.“
Momak preblede još više skidajući oznojen laneni sako. Pogleda devojku koja je sklupčano jecala pored njega.
„Objasni mi u ko si ti i kako si se našla u hotelu. Imaš manje od minuta, a onda, ako ne budem osetio iskrenost isprazniću ceo šaržer u tebe. Počni.“ obrati joj se.
Devojka se ispravi i poče, doduše rečenicama isprekidanim suzama i jecajem. „Ja sam Rozalin Serž, osoba koju ste upravo ubili je moj verenik Martin Oklah, pobegli smo od mog očuha koji nam je pretio smrću jer smo prekršili njegovu zabranu da se nas dvoje viđamo. Prekosutra smo trebali da venčamo u Đenovi, a zatim da se vratimo pre kraja ove sedmice u naš grad i molimo mog očuha za oprost. Ali to je sve sad nemoguće.“  pogledala ga je i nastavila da jeca.
„Uhvatili smo pogrešnu osobu. Uhvatili smo pogrešnu gospođicu Serž. Ovo se ne događa. Ona jebeno pogrešna osoba!“ udario je ćelavog debeljka na suvozačevom sedištu, „Ti si kriv, zbog ovog ćeš mi platiti!“, zatim se okrenu ka devojci i brzim pokretom ispali metak u njenu glavu.
„Morončine zaustavite jebeni auto.“
Džip je odlazio u pravcu izlaska sunca dok je toplota pržila sveže ostavljeno telo na seoskom putu.